Stanari čuvenog Crvenog solitera u ulici Braće Jerković, na beogradskom Voždovcu, pokazali su nesvojstvenu dozu razumevanja, tolerancije, pa čak i poštovanja za svoje komšije koje imaju problem sa narkomanijom i korišćenjem najtežih opojnih droga.
Oni su na info tabli, u ulazu svog solitera, postavili papir sa uljudnom molbom da komšije, koje u ‘seansama’ koriste špriceve, svoju aparaturu ne bacaju kroz prozor, već da ih kulturno uklanjaju u svoju kantu za đubre.
Obaveštenje i apel su potpisali „zabrinuti roditelji“ čija se deca igraju oko zgrade dobro poznate svim Voždovčanima kao znak orijentacije. Ona se nalazi u srcu ove opštine i naselja Braće Jerković.
„Poštovani narkomani, ako se drogirate u stanu, zamolio bih vas da špriceve bacate u kantu za đubre, ne kroz prozor na igralište gde se deca igraju. Unapred zahvalni zabrinuti roditelji“, stoji u obaveštenju stanara.
Deo ove poruke neodoljivo podseća na repliku iz filma „Lepa sela, lepo gore“ kada Bane Vidaković izgovara Zoranu Cvijanoviću čuvenu rečenicu u zabavnom parku: „Pa nema ovde rokanja bato, pa tu se deca igraju. Kupi kartu!“
U ovom primeru izmešani su medicinski, građanski, kriminalni, ali i ekološki aspekt naše zajednice. Roditelji su pokazali zaista vrhunsku taktičnost, s obzirom da su se ne tako davno ovakvi problemi uglavnom rešavali mnogo agresivnijim pristupom, premlaćivanjem i progonom narkomana.
Upravo su se navijači Voždovca pre desetak godina samoorganizovali kako bi tukli i proterivali narkomane i dilere iz parkića, koji su se bez skrivanja godinama nalazili, pa čak i drogirali, tik do dečijih igrališta.
Voždovac je tokom mog odrastanja bio „Meka i Medina“ za pajdomane koji su se skupljali u čuvenom parkiću kod Kumodraške, između Braće Jerković i Vojvode Stepe. „Narkić parkić“ je tužni nadimak koji je moj kraj nosio sve do skoro, ali se čini da su poslednjih godina ovi ožalošćeni članovi našeg društva počeli da zaobilaze nekada popularnu teritoriju za njihove razmene.
Sa druge strane, tačnije odmah do parkića, nalazi se Jerković koji je naširoko poznat po svom kriminalnom kao i narkomanskom renomeu, te je ovo nekada radničko naselje važilo za deo grada u kojem nije najpametnije „tražiti đavola“ na ulici, među depresivno sivim fasadama i haustorima u kojima se životi uništavaju, oduzimaju, ali i stvaraju. Jerković je sada konačno iskoračio, ali u pozitivnijem smeru.
Sav taj negativni imidž ulice Braće Jerković u kojem odrastaju i neka uzorna deca, ovom naselju dao je poseban šmek, a izgleda da konačno dolazi do primirja dve zaraćene strane – roditelja i narkomana.
Problem narkomanije već dugo izjeda naše društvo, a heroin je odneo sijaset blistavih umova i pojedinaca koji su upali u tu zamku zavisnosti koju ova droga stvara. Tokom osamdesetih Beograd je zahvatila prava „žuta groznica“, sa tim trendom se nastavilo i narednih par decenija, a danas se čini da omladina eksperimentiše sa svime osim sa ozoglašenim „pajdom“.
Koliko me je ova poruka nasmejala, toliko me je i oduševila, ali i iznova rastužila. Svaka čast roditeljima, a narkomani iz ulaza, ukoliko ne žele da pomognu sebi, zaista bi mogli da porazmisle o svojim nesavesnim postupcima. Ne samo zbog komšija i lokalnih klinaca, već pre svega zbog sebe, svoje porodice i svog zdravlja.
Puk’o šamar u beogradskom autobusu, na liniji 26 tuča dvojice muškaraca (VIDEO)
Dodaj komentar