Kazandžijski zanat postoji više od pet vekova i jedan je od najstarijih u Srbiji. Sve je manje ljudi koji se bave njime, a Nedeljko Neđo Grujčić poslednji je kazandžija iz novovaroškog kraja.
O njemu je pisao Blic, a priču prenosimo u celosti:
„Kad poslednjeg katrandžiju s Murtenice, iz celog novovaroškog kraja, mrtvog dovezu do groblja u Draglici i ponesu ka raci, jedna riđa kobila, slobodna kao vetar, nastaviće svojim putem. Pitoma, pametna, uredno istimarena, otići će kud joj bude volja. Ko je sretne da zna da se zove Vidra.
Uslove za umiranje koje je sam sebi davno postavio, Nedeljko Neđo Grujčić (67) je ispunio – digao je krov nad glavom, kupio zemlju, podgajio unuke da mu nose krstaču. Drugo je što mu nije do umiranja i što bi s Vidrom još po murteničkim šumama. U mladosti se krvavo namučio, te bi u starosti na miru da poživi, što duže može.
Neđo me je prevario izgledom. Nadao sam se starini zdravom i pravom, lakog koraka, grubog glasa. Mrkog pogleda i izbrazdanih čela i obraza, drčnom i nerečitom. Bio sam spreman da mu klještima iz usta čupam reči o hlebu koji jede, zapečenom sa sedam kora.
Navrh gole kose iznad crkve u Draglici gegao je i hod pomagao štapom pogrbljeni vedri seljak, zajapurenog lica bez ijedne bore. Široka pleća i snažne ruke odagnala su pomisao da on nije katrandžija, nego neko drugi. Priča je časom potekla.
– Jesi li igde video veće lepote? Nad nama je Brijač, najviši vrh Murtenice, ispred je Zlatar, desno Kitonja, Oštrik, Pribojska Banja, Bić, Tornik – upirao je u visove koji naširoko okružuju Draglicu.
Polako smo, nogu pred nogu, jer Nedeljku bolesni kukovi i koleno ne daju brže, prema kući Grujčića. Kraj šljiva, jabuka, brestova, kršem u koji čestito kolac ne može da se pobode. Samo su dolovi plodni u Draglici. U dvorištu mu je velika divlja kruška, pitaj Boga koliko stara, 30 metara u visinu, a široka da je četvorica ne mogu obuhvatiti.
– Celu zimu bi se od nje mogao grejati, još bi i ostalo drva. Stric je govorio da ju je ovoliku zapamtio. Znao je i da kaže „na čemu kukavica kuka tu sreće nema“. Kukavice vole ovaj kraj. I lešinari s Uvca, kad izvučeš strvinu do jutra je nema – spomenuo je usput.
Nedeljko, kao niko više na teritoriji Nove Varoši, pravi katran. Ne redovno kao nekad, ali još murteničkim čestarom izvaljuje borove panjeve za katran i za luč. Ćuskijom, palijom, capinom, sam ih vadi. Nema s kim drugim. U selu nema ko ni da nasadi sekiru.
– Ko mi kaže da je sada loše, a da je nekad bilo bolje, zamerim mu – povikao je.
Vidojka, Vida, znala je na šta njen suprug cilja i da će priča da potraje. Nema šta nije Neđo radio u životu. Zidao je ručno tesanim kamenom, blokovima, ciglom, pokrivao krovove, malterisao, stavljao keramiku, uvodio vodu, pravio stolariju, pekao ćumur, prodavao luč, šišao, klao stoku. Nužda ga je naterala.
– Posle četvrtog razreda otac me je ispisao iz škole. Radio sam da preživimo. U Severovo kod Arilja, ej, znaš li gde je to, sam konjem terao luč. Kretali smo pre zore i u kasno uveče stizali na konak u Kruščicu. Sutra smo nastavljali dalje. Po četri dana je trajalo putovanje. Luč smo prodavali i trampili za pasulj, rakiju, ćurke, prasad, orahe, krompir – govorio je Grujčić.
Jednom je po povratku prespavao dan i dve noći. Probudili su ga da krene u Priboj i proda krompir za koji je trampio luč. Pridržavao je konja da ga tovar ne prevrne niz stranu, a brojao je 13 godina i 30 i koji kilogram.
– Otac mi je umro kad sam imao 17. Golobrad sam postao glava kuće, brinuo o majci i mlađem bratu. Od šišarki koje sam ubrao po očevoj smrti kupili smo šporet i brašna za celu zimu. Tri suknene zakrpe sam te jeseni poderao penjući se uz smrče. Nosio sam opanke od automobilskih guma. Mršav kao grana držao sam plug težak 64 kila. Šišao sam decu i starce po selu. Život je samo tovario na mene, ništa nije stovarao – nastavio je.
Upamtio je i srećne dane kad se Draglica skupljala da sluša „Selo veselo“ kod jedinog komšije koji je imao tranzistor. Od detinjstva je ubeđen da su sve pesme o prelima, kosidbi, žetvi, rabadžiluku, spevane od muke. Čudo neviđeno je tek bilo kad je u selo stigao prvi televizor.
Grujčić je vodu doveo do 46 kuća u Draglici i pred svaku postavio vodomer i česmu.
Povrće koje rano rodi ostavi se za seme i sadnju sledeće godine u narodu zovu preranjak.
– Prerano sam odrastao i zato sam ostavljen kao preranjak, da se seme Grujčića ne zatre u Draglici. Brat je završio srednju školu i odselio se u Novu Varoš, majka je umrla pre 20 godina. Moje seme su ćerke Nada i Jelena i četvoro unučadi – pričao je Nedeljko.
Ode u Novu Varoš da proda luč, vunene čarape, čajeve, ne zbog para nego što voli s ljudima. Načinio je dve kuće, dve štale, dva mlekara, salaš. Drži ovce, koze, svinje, živinu. I kobilu Vidru, ljubimicu, riđušu. Sam je potkiva, opet će za mesec dana. Ona mu vuče panjeve iz Murtenice. Ona će ga mrtvog odvući do groblja.
– Rekao sam unucima, kad me iznesu iz kola da sa kobile skinu am, nek je puste da ide kud hoće – stavio je tačku poslednji katrandžija iz novovaroškog kraja.
Ućutao je pod kruškom divljakom za koju se ne zna od kada je.“
Izvor: Blic.rs
Dodaj komentar