Magazin Srbija

Majkrosoft u Srbiji traži nove ljude za rad u Razvojnom centru

“Ono što je bilo ranije, da IT stručnjaci odlaze jer ovde nemaju budućnost to više nije slučaj.

Ljudi koji su inženjerskog profila o kojem pričam mogu da imaju sasvim pristojan život ovde, sličan kao i kolege u inostranstvu,” kaže Dragan Tomić, direktor Razvojnog centra Majkrosofta u Beogradu.

Možete li da živite u Beogradu, a da radite u Sijetlu i to za jednu od najvećih IT kompanija na svetu, Majkrosoft?

Možete i to ne u smislu rada na daljinu već posla u Razvojnom centru Majkrosofta u Beogradu.

Odatle su nam krajem prošle godine stigle dve značajne vesti. Prva da je razvojni centar obeležio 15 godina rada u Beogradu. Druga je da traže nove ljude.

Kada sam gledao retke snimke zaposlenih u razvojnom centru uočio sam da kucaju sa deset prstiju. Je li to prvi uslov da bi neko mogao ozbiljno da se bavi programiranjem?

Nije neophodno i kada pogledate starije generacije programera, oni ne kucaju sa deset prstiju. Ali je poželjno jer povećava produktivnost.

Ako se pogleda istorijski, softver inženjeri su pre trideset godina imali jedan, onaj veliki CRT monitor, sada imaju po dva, tri i mnogo bolje kucaju.

Šta je razlika između nas u Srbiji i Amerike? U Americi se takve stvari uče u svim srednjim školama. Dok je kod nas većina naučila da kuca sa deset prstiju samouko.

Jesu li programeri u Srbiji bolji u tome u odnosu na druge?

Nisu bolji u kucanju. To je u drugim državama deo srednjoškolske nastave, a kod nas ljudi to vremenom pokupe. Gledam moju decu, oni kucaju sa dve ruke, nisu imali nikakve časove. To se pokupi vremenom. Sad svi odrastaju s kompjuterima i to se lako nauči.

Ali to nije primarna stvar kada se priča o računarima i računarskoj tehnici. Kucanje je zadnja faza tog rada. Dizajn je osamdeset posto posla, a kucanje samo dvadeset.

Neće niko biti odbijen zato što ne za da kuca?

Neće.

Koje veštine treba da ima neko ko želi posao u Razvojnom centru Majkrosofta?

Mi smo prvenstveno inženjerska ekipa. Nas ima, u zavisnosti kako se broji, između 300 i 400 ljudi. Devedeset i pet posto su inženjeri.

Najbitnija stvar je inženjerski način razmišljanja i pristup radu. Razumevanje fundamentalnih nauka, matematike, logike. I onda, naravno, poznavanje računara i računarske tehnike.

Kad već pričamo o Razvojnom centru treba istaći da smo mi već nekoliko godina jedan od najboljih poslodavaca u Srbiji i ponosni smo na to. Naši zaposleni su anketirani i mi smo na osnovu toga dobijali te nagrade.

Dakle, što se tiče tih nekih bitnih veština, uglavnom je to inženjerska ekipa, završili su tehničke fakultete. Tu je onda komunikacija i rad u timu što je izuzetno bitno. Svi naši projekti su veliki i važno je da ljudi dobro sarađuju i međusobno komuniciraju, kao i sa našim kolegama iz Redmonda (centrala Majkrosofta) i drugih zemanja sa kojima sarađujemo.

To zvuči primamljivo, ali šta je ono što trenutno tražite, koji profil ljudi i kakve veštine treba da imaju?

Prvenstveno tražimo tehničke ljude. Dosta ih dolazi sa ETF-a jer je najveći, onda Matematički i Računarski fakultet u Beogradu. Dolaze sa PMF-a iz Novog Sada, sa FTN-a iz Novog Sada. Imamo ljude iz Kragujevca, Niša. Iz cele Srbije imamo ljude sa naših tehničkih fakulteta.

Je li uslov da imaju fakultet, da li može da se pojavi neko ko vam kaže da je dobar u nečemu, vi ga testirate i ispostavi se da je tačno, da li biste ga primili?

Imamo takve situacije. Ti ljudi su kod nas retki. Ali imamo ih, jednostavno nisu završili fakultet, a krenuli su. Znate i sami kako je bilo devedesetih. Dosta talentovanih ljudi nije završilo fakultete.

Imamo ljude koji su počeli i nisu završili i vremenom su sami ispekli zanat. Imamo i one koji nisu završili računarsku tehniku nego neke druge tehničke fakultete pa su se, da tako kažem, prekvalifikovali.

Mi dosta ljudi pozovemo na naš test, a onda u odnosu na rezultate pozivamo na intervjue. Dajemo šansu većem broju ljudi da se prijavi za test, a onda kroz proces filtracije gledamo da nađemo ljude koji se najbolje uklapaju u našu viziju i naš tim.

Šta se radi na testu?

Test je nekoliko programerskih, tehničkih pitanja. Ništa bitno drugačije nego na drugoj godini fakulteta iz tih raznoraznih algoritamskih predmeta koje deca rade. Ništa posebno.

Bitno je istaći da je naš način zapošljavanja u IT industriji u Srbiji sličan onom u Americi. Kao u Sijetlu ili Silicijumskoj dolini.

Ako bih vam ja rekao da imam jednog rođaka i da bi mi mnogo značilo da se zaposli u Majkrosoftu, a Vi i ja smo iz nekog razloga dobri prijatelji, kako bi to funkcionisalo?

Meni se stalno dešava da mi ljudi kažu kako imaju, tako, nekoga. To funkcioniše tako što ja kažem „pošalji mi rezime i ono što mogu da ti garantujem je da će ta osoba biti pozvana na test”.

Posle toga nije do mene, nego do te osobe.

Naša organizacija je meritokratija, ljudi moraju da zarade svoje pravo da budu u timu. Najgora moguća stvar je da se radi na neki netransparentan način.

Kako ste Vi zaradili svoje mesto u timu, otkud Vi u Majkrosoftu?

Ja već imam pozavidan broj godina. Ja sam „pobegao” iz Beograda 1992. kada su svi bežali, završio sam škole u Americi i tada je Majkrosoft bio najbitnija tehnološka kompanija. Sada je jedna od najbitnijih, a tada je bila ubedljivo najbitnija.

Dok sam bio na fakulteta prijavljivao sam se na letnju praksu. Primili su me jedne godine, onda druge godine i kada sam završio fakultet tamo dobio sam posao za stalno. Tako sam počeo moju karijeru još davno, u prošlom veku.

U Majkrosoftu, u Americi?

Tako je. U Redmondu. Tamo sam bio deset godina i onda sam se vratio sa familijom 2007. i od tada sam ovde i potpuno sam integrisan u lokalne vode. Osećam se ponovo kao Srbin iz Beograda, ne kao Srbin iz inostranstva.

Koliko se razlikuje posao u Redmondu i u Razvojnom centru u Beogradu?

Ne razlikuje se uopšte. Radimo sve stvari kao i kolege iz Redmonda u okruženju koje je jako slično. Tamo je okruženje što se tiče tima mnogo raznovrsnije, ima ljudi iz celog sveta.

Ovde kod nas je uglavnom naša domaća ekipa uz nešto stranaca, ali devedeset posto su domaći.

Što se tiče posla radi se na istim problemima. Isto je okruženje što se tiče kancelarije i radnog prostora, kompjutera. Čak su naše kancelarije bolje nego one u Redmondu, novije su.

Radimo stvari koje su podjednako bitne i u istim procesima. Čak radimo poprilično bitne stvari za Majkrosoft i ja bih rekao da ovi naši poslovi u Beogradu su neki vrh piramide poslova koji postoje u Majkrosoftu.

Ako bi neko otišao u Redmond u neki tamošnji prosečan tim imao bi manje interesantan posao nego ovde u Beogradu.

Da li to znači da se nekom mladom programeru, diveloperu ili data naučniku više isplati da sreću traži kod vas nego u svetu, da li biste to smeli da kažete?

Ako mene pitate, ja bih rekao – da. Apsolutno nema razloga da naša deca koja su inženjeri odlaze u inostranstvo. Ali to je lična odluka.

Mislim da je jako korisno da naši ljudi odlaze u inostranstvo i steknu neka znanja i onda da se vrate ovde i nastave.

Rekao bih da je to lični izbor. Ljudi iz naše branše ne moraju da odlaze. Pored nas ima još nekoliko firmi u Srbiji koje rade svetske stvari. Ne moraju da odlaze ako to ne žele.

Ako žele, onda to treba da rade iz pravih razloga. A to su neka dalja usavršavanja koja nisu u domenima koji u Srbiji postoje.

Ali, ono što je bilo ranije, da odlaze jer ovde nemaju budućnost to više nije činjenica. Ljudi koji su inženjerskog profila o kojem pričam mogu da imaju sasvim pristojan život ovde, sličan kao i kolege u inostranstvu.

Šta biste savetovali nekom Draganu Tomiću koji je na tom fakultetu, šta treba da uči ako želi da radi u Razvojnom centru? Ili je već kasno ako je na fakultetu, da li treba da ga savetujete dok je još u srednjoj školi?

Duboko verujem da nikada nije kasno ako se ljudi opredele za neki pravac. Za onog ko je na fakultetu priča tek počinje. Daleko od toga da je kasno.

Šta bih savetovao onima koji bi u našu IT branšu? Prvo treba to da vole ili da vremenom zavole. Mi radimo na kompleksnim projektima i ako ta ljubav prema radu ne postoji ljudi se vremenom potroše.

Savetovao bih da sa kolegama sa fakulteta pokušaju da urade neke projekte koji nisu usko vezani samo za predmete. Da preko leta nađu neku letnju praksu, u nekoj kompaniji, da sa drugarima pokušaju da naprave neku igricu, neki svoj proizvod koji nisu vezani za fakultet.

Da se oprobaju u tome zato što to vole da rade, a ne zato što neki fakultet nalaže da mora da se prođu neki predmeti.

To je jedna stvar koja se na intervjuima brzo prepozna. Da li neko to radi jer su mu to mama i tata rekli ili zato što je to neka moderna struka ili to radi zato što to stvarno želi i voli. I radio bi to i u nekom drugom vremenu i prostoru, bez obzira na okruženje i trenutnu situaciju u industriji.

A koje konkretne stvari treba da znaju? Da li se traži znanje programskih jezika ili je to otišlo na viši nivo?

Programski jezik je kao ono pitanje o kucanju. To je način da se nešto izrazi. Kod nas poznavanje jednog programskog jezika nije bitno.

Kod nas se ceni poznavanje fundamentalnih nauka. Da li ljudi znaju algoritme, poznaju li matematiku, da li analitički razmišljaju.

Onda oni sa fakulteta dođu poznajući neki jezik i kod nas se očekuje da ako znaš jedan jezik vrlo brzo možeš da preformulišeš to znanje na neki drugi jezik u slučaju da mi radimo u njemu.

Tako da poznavanje samog jezika je manje bitna stvar, mnogo je bitniji poznavanje računara i računarske tehnike.

Trenutno koristim Windows i Office 365. Šta ste vi napravili od ovoga što ja koristim?

Ako koristite Office, znajte da je deo Word-a napravljen kod nas. Kao i deo Power point-a. Većina naših banaka koristi SQL server.

Kada odete na bankomat i podignete novac tu se desila neka transakcija verovatno zahvaljujući našem softveru koji se razvija u Beogradu.

Znači, ako nemam dovoljno novca, kriv je Majkrosoft?

(smeh) Ako nije dobro obračunato, kriv je Majkrosoft.

Rekao bih da većina ljudi u Srbiji koji svakodnevno rade neki posao imaju neku tačku doticanja sa stvarima koje mi radimo u Razvojnom centru.

Da li neko ko radi u Razvojnom centru može da kaže kako njegovi prijatelji i komšije svakodnevno koriste nešto što je on danas pravio?

Možda ne ono što sam ja pravio, ali nešto što je neki od timova u Razvojnom centru pravio. Neki od timova se bave ovim što je vezano za podatke i procesovanje podataka.

Drugi timovi koji rade MS Office stvari rade nešto s čim se ljudi sreću svakodnevno.

Definitivno, neko ko radi u Razvojnom centru može da kaže da neki timovi rade nešto što njegovi mama, tata, brat, sestra koriste svakodnevno.

Osim što je posao kod vas dobro plaćen i imate bolje stolove nego u Redmondu, šta treba da bude motiv nekome ko želi da se zaposli kod vas? Kako to procenjujete na razgovoru za posao?

Što se tiče stolova, stolica, kompjutera, stvarno su uslovi dobri. Što se tiče finansijskih uslova i tu smo jako dobri. Ali to su neke stvari koje su manje-više bazične. To je nešto što bilo koja kompanija koja otvori kancelariju u Beogradu u prvih mesec dana može da ostvari.

Šta nas čini drugačijim? Prvo imate niz ljudi koji su tu jako dugo, desetak godina. Ljudi koji su se razvili u tom sistemu, koji su razvili duboku ekspertizu u odgovarajući domenima, izuzetno su cenjeni u svetu.

Kad neko novi dođe uklapa se u sistem koji već jako dobro funkcioniše i ima priliku da uči od najboljih ljudi iz industrije. To je nešto što mi možemo da ponudimo, a drugi ne mogu.

Ono što mi tražimo zauzvrat je da osoba prihvati Majkrosoftov sistem, da dosta uči i da se trudi i da onda nađe svoj način da poboljša taj sistem. Dosta dajemo, ali i dosta tražimo.

Da li kod nekoga ko ima sve te kvalifikacije i uradio je dobro test može da bude nečega zbog čega biste rekli da to nije osoba za vaš tim? Nedostaje mu taj segment razumevanja vaše kulture i bez obzira na kvalitet, preskočićete ga.

Da, to se dešava. Ljudi odlično urade test, imaju sjajne proseke sa fakulteta, ali se ne uklapaju u viziju koju mi imamo za naš tim.

Rekoh da Majkrosoft dosta daje, generalno. Ali, ovaj naš tim u Srbiji, ja njega smatram posebnim.

Kada su birana mesta za razvojne centra nisu oni rekli da moraju da imaju razvojni centar u Srbiji, ne.

On se desio jer je mala grupa ljudi želela da se on desi. Mi smo opšte poznati u Majkrosoftu kao jedan jak, dobar, koherentan tim koji je izuzetno odgovaran.

Nama su potrebni ljudi koji u to mogu da se uklope, timski igrači, ne individualci. Ljudi koji su spremni da u slučaju da se dese problemi, a problemi se stalno dešavaju, da povuku više.

Koji su spremni da budu i lideri i da se izlože riziku, pritom mislim na projektni rizik, ne neke druge rizike.

Potrebni su nam ljudi puni energije i entuzijazma koji su spremni da uđu u tim i spremni su da grizu. Takva nam ekipa treba.

Jedini razlog zašto smo imali ovakav rast i uspeh je što je svaka generacija novih ljudi koja je došla u naš tim bila spremna da se uklopi i dalje da krene da razvija, maltene više nego na nekim drugim mestima po svetu.

programiranje

Kada ga opisujete, da li zamišljate nekog mladog ili nekog iskusnog? Ako se prijavi neko preko trideset ili četrdeset godina ima li taj ikakve šanse?

Ima, naravno. Potrebni su nam i mladi po godinama, bez iksustva, kao i ljudi sa iskustvom. Jedan od segmenata koji nam najviše doprinosi su upravo ljudi koji su prošli kroz nekoliko faza projekata, koji imaju desetak godina iskustva. Oni se brzo uklope u tim i mogu više da povuku.

Takvi ljudi su najdragoceniji. Za takve ljude je opšta konkurencija u celoj Srbiji da ih dobijete za tim. Oni brzo mogu da podignu nov tim i krenu sa novim projektima.

Iskusni ljudi iz Srbije, naši koji su u inostranstvu, koji su spremni da se vrate su, takođe, dragoceni.

Godine u fizičkom smislu nisu bitne, bitno je kako ljudi razmišljaju. Nešto najlepše je kada ljudi sa iskustvom razmišljaju na način koji sam opisao, kada su spremni za akciju i nove poduhvate.

Ima li ih u Srbiji dovoljno? Šta bi za Vas bio izazov? Da zaposlite, deset, pedeset, sto ljudi? Gde biste stavili granicu i rekli da preko tog broja ne možete da garantujete da ćete ih naći?

Sad kada bi mi rekli da nađemo sto ljudi u roku od mesec dana, to ne bi mogli da nađemo. Postoje limiti. Mi nismo zemlja sa sto miliona ljudi.

Dovijamo se, poprilično smo snalažljivi. Jedan broj naših iz inostranstva je spreman da se vrati. Imate ljude iz drugih kompanija, jer kompanije prolaze kroz cikluse, imate ljudi na tržištu koji su spremni da pređu u druge kompanije.

A imamo i veoma veliki program zapošljavanja ljudi koji tek završavaju fakultete. Mogli bismo da nađemo pedesetak inženjera. Prošle godine smo zaposlili sedamdeset.

To su neki limiti. Mogli bismo mi i više. Moramo da vidimo možemo li da privučemo ljude iz inostranstva. Naš brend razvijamo i van Srbije.

Ali trenutno nam je fokus na zapošljavanju ljudi iz Srbije i tu postoji neki limit.

Zato je bitna naša strategija. Mi da smo se optimizovali samo za zapošljavanje mogli smo da imamo još stotine ljudi u našem timu.

Mi gledamo da uzmemo projekte koji su izuzetno bitni za Majkrosoft tako da sa našim brojem ljudi možemo da postignemo bitne stvari.

To je naša strategija. Mi rastemo, ali imamo umereni rast u ovih 15 godina. Nemamo neke kvantne skokove koji su teški da se isprate.

Koji je radni jezik, moram li da govorim na engleskom?

Ljudi uglavnom pričaju na srpskom, a sastanci su na engleskom. Sastanci s kolegama iz Amerike su, naravno, na engleskom. Imejl se piše na engleskom.

Dešava se da neki sastanak bude na srpskom, nije to kraj sveta.

Zavisi od ljudi koji su tu. Ako je ekipa domaća priča se na srpskom, ako je prisutan neko od stranaca prebaci se na engleski. Ali, poznavanje engleskog je jedan od uslova za posao.

Kao i kucanje sa deset prstiju, možda čak i važnije?

Definitivno važnije nego kucanje (smeh).

Dali ste precizan odgovor šta treba da bude motivacija nekome ko bi da se zaposli kod vas. Šta ne treba da bude motiv?

Ljudi koji su individualci, takve se osobe diskvalifikuju u celom procesu. Pitamo razna pitanja kako bismo utvrdili da li su ljudi spremni…

Ali sada rušite taj stereotip fenomenalnog programera koji ne komunicira ni sa kim, ali pravi čuda u toj nekoj sobi u koju ste ga odvojili.

On je Bog za sve i prosto je takav, ostavite ga i on sve sam reši.

To je stereotip iz osamdesetih i sedamdesetih.

Postoji li takav čovek?

Takvih je sve manje, gotovo da ne postoje. Drugi stereotip koji je pogrešan i hoću to da naglasim je da je ovo muški posao.

To je isto tako nasleđe istorije našeg posla. A naš posao je izuzetno atraktivan za žene.

Tako da bih rekao da ta dva stereotipa, taj o programeru koji sedi u ćošku i odjednom reši problem, to je netačno kao što je netačno da je ovo muški posao.

Mi radimo na izuzetno kompleksnim projektima. Kompleksnost softvera danas u odnosu na pre trideset godina je sto puta veća.

Bitne su individue, izuzetno. Jedna individua može da iznese ključni deo, ali da bi iznela ceo projekat mora oko sebe da ima tim.

Naši najbolji inženjeri, individualci, oni krenu da rade nešto sami, ali posle tri, četiri meseca rada na nekom prototipu oni dobiju tim s kojim će da završe posao do kraja.

Postoji ta individualna crta, ali daleko od tog stereotipa iz osamdesetih.

Da probam sa još jednim motivom. Kakve su šanse da upoznam Bila Gejtsa ako se zaposlim u Majkrosoftu? Ili nekoga od vodećih ljudi Majkrosofta.

Bil Gejts se pojavljuje tu i tamo. On gleda neke tehničke stvari na najbitnijim projektima, provede par sati nedeljno ili mesečno, ne znam tačno koliko vremena.

Šanse da se upozna Bil Gejts u ovom momentu su male. Ali šanse da se upoznaju drugi vodeći ljudi u Majkrosoftu nisu male, uopšte.

Mi smo imali jedan događaj krajem godine na kojem je bio Skot Gatri, on je možda broj dva čovek u kompaniji, u prvih deset je sigurno.

On je bio na tom događaju kod nas, virtuelno, pola sata smo pričali o raznim temama.

Ja sam lično imao priliku da upoznam Satiju Nadelu koji se sada prvi čovek kompanije…

Koji je sada Bil Gejts ili barem Stiv Balmer…

Tako je, on sada ima tu rolu. A Stiv Balmer je bio u Beogradu 2013. proveo je sa nama jedan ceo dan. To je bilo veoma interesantno.

Majkrosoft je kompanija koja nije preterano hijerarhijska. Možete poslati mejl raznim rukovodećim ljudima i oni će da odgovore.

Recimo, jedan od ljudi koji sada odlaze iz kompanije, Kurt Delbeni, on je isto među prvih deset u kompaniji, on je bio izuzetno bitan za naš razvojni centar i investirao je u njega 2012, 2013. godine u jednom kako bitnom periodu.

On sada odlazi iz kompanije i ja sam mu poslao mejl i napisao, hvala ti puno za to što si uradio za nas pre osam godina. Odgovorio mi je da mu je to jedna od dragih uspomena i da mu je drago što je doprineo našem razvoju.

Ti ljudi definitivno znaju da mi postojimo i mi se svake godine trudimo da radimo stvari koje su najbitnije kako bi oni čuli za nas i kako bismo ostavili ne samo utisak na njih već i na korisnike.

Šta biste rekli da je specifičnost Majkrosoftove kulure? Ako bih vas pitao za jednu stvar po kojoj se razlikujete od drugih IT kompanija?

Imate Majkrosoftovu globalnu i ovu našu lokalnu kulturu, koja je specijalizacija te globalne. Ako pitate za nas u Srbiji, mi se ne ponašamo kao da smo korporacija koja je tu da odrađuje svoj posao.

Mi stalno govorimo da naš softverski kod može da živi desetak godina, ako je u nekom proizvodu koji se stalno koristi možda i 15. A ono što uradimo za zajednicu traje ceo životni vek.

Mi smo doprineli razvoju Petlje koju sada koriste sva deca u Srbiji. Kada se priča o mašinskom učenju što je sada izuzetno bitno u tehničkoj industriji mi smo u Petnici formirali seminar na kojem se time bavimo.

Sponzorišemo decu koja idu na olimpijade iz tehničkih predmeta, uvek smo bili tu za to. To je nešto što je meni veoma drago.

Recimo, naše Bubble cup takmičenje je jedno od najprestižnijih evropskih takmičenja u kodiranju. Mi ga već 13 godina organizujemo.

To radimo da bi Srbija bila na mapi ne samo kao Majkrosoft već na mapi Evrope u informatici.

Mi smo to deset godina radili i sada imate decu iz Srbije koja na velikim takmičenjima postižu ozbiljne rezultate.

Na ACM takmičenju naši timovi su dva puta otišli na finale, a u celoj istoriji Srbije desilo se tri puta, a dvaput u poslednje tri godine.

I koliko njih uspete da zadržite odnosno da ih pridobijete za Majkrosoft?

Jedan deo dođe. Dosta te dece odluči da ostane na univerzitetima. Ali barem 60, 70 posto ostane u Srbiji. To je bitno. Nije važno da li su kod nas ili negde drugde.

Hteo bih da pohvalim, ove godine imamo dečka iz Novog Sada koji je dobio zlatnu medalju na informatičkoj olimpijadi. To je prva zlatna medalja za Srbiju od 1996. godine.

Kako se to desilo? Niz generacija polako stasava i sve su bolji i bolji i konačno jedan dečko dobije zlatnu medalju.

To su neke stvari na koje smo mi izuzetno ponosni. Mi radimo neke stvari koje su izuzetno bitne i svetske, ali mi takođe živimo u ovoj zemlji i želimo da ova zemlja bude svetska. Naša vizija nije ovo gde je Srbija sada već da bude jedna od najboljih u svetu u tom tehničkom domenu. Barem u Evropi, a definitivno u regionu.

To je neka naša vizija, ne samo da operišemo unutar Majkrosofta nego da kroz naš rad afirmišemo celu zemlju.

Ranije dok sam to pričao ljudi su se pitali da li sam normalan. Ali sve je više potvrda da ovo što ja pričam može da se ostvari. Imate kompanije iz naše zemlje kao 3Lateral iz Novog Sada koja je kupljena od strane Epic games-a koji je vrhunska firma. Imate Nordeus koji sjajno funkcioniše, Nutaniks je kupio našu kompaniju.

Imam još dva pitanja. Postoji ona naša poslovica koja kaže da svako zlo ima svoje dobro. Šta je dobro u pandemiji?

Pre pandemije ja sam bio na poslu minimum deset sati dnevno. To je deset sati kada nisam sa familijom, sa decom, sa ženom.

Mnogo više vremena smo proveli u ovih godinu dana zajedno nego ikada pre. Mnogo smo porasli zajedno.

Onda ovaj intervju koji sada radimo, ja sam iz Beograda, ali ja sada nisam u Beogradu. Ja sam na Kopaoniku, danas sam skijao i posle tog kratkog skijanja sam krenuo s poslom.

Često imam sastanak s kolegama, a iza im je neko dvorište u Šumadiji gde se vidi drveće i priroda, to nije isto kao pre.

Eto, to su dve pozitivne stvari.

Bilo je dosta negativnih stvari, ali se nadam da ćemo uskoro da izađemo iz ove situacije.

Konačno, da je danas početak februara 2020. šta biste uradili?

Ne bih ništa fundamentalno menjao. Pristup je da svakoga dana uradiš najbolje što možeš za sebe, za familiju, za okruženje u kojem si.

Da li sam pravio greške? Naravno, svi smo pravili greške za vreme pandemije, nismo znali šta će biti.

Ali, moj se pristup ne bi fundamentalno promenio kada bih se vratio unazad godinu dana.

Koliko trenutno imate zaposlenih?

Imamo 350 zaposlenih.

Koliko ćete ih imati na kraju ove godine?

Očekujem da će nas biti 400 do 450, biće barem 70, 80 koleginica i kolega više nego što sada imamo.

Hvala za ovaj razgovor, ne znam kako da vas odjavim, niste ni na poslu niste ni na odmoru, je li ovo neki poslovni odmor?

Kao što sam rekao, jutros je bio odmor, a sada je posao i naš posao pošto radimo sa kolegama iz Amerike koji su devet sati iza nas traje kasnije od uobičajenih sati u Srbiji.

Tako da sada sledi posao, a naš razgovor ne bih kvalifikovao u posao.

Ali posle našeg razgovora kreće posao koji će trajati barem još tri, četiri sata”, rekao je Dragan Tomić u intervjuu sa Zoranom Stanojevićem za portal RTS.

On zarađuje više od 3000$ mesečno i to u Srbiji, evo kako!

654 Shares
654 Shares
Share via
Copy link