Ovo je Evgenij nakon 4 godine rata – prva slika gleda u vas, a druga kroz vas

Ovo su dve fotografije istog čoveka postavljene u ruskom muzeju Andrej Pozdev koje na vrlo jasan način opisuju sav horor rata, kako on utiče na čovekovu dušu i telo, a daju i jasan nagoveštaj kako izgleda čovek koji pati od posttraumatskog stresnog poremećaja.

Ispod postavke stoji opis: „Levo, umetnik Evgenij Stepanovič Kobitev na dan kada je otišao na front 1941. Desno, 1945. na dan kad se vratio.“

Ovo je ljudsko lice nakon četiri godine rata. Prva slika gleda u vas, a druga kroz vas.

Evgenij je 1941. bio samo još jedan mladi čovek željan života i usavršavanja kako bi ispunio svoja nadanja i potencijale. Bio je spreman da ispuni svoj kreativni san, postane možda veliki umetnik, ali je Nemačka napala Sovjetski Savez, a njegov život sudbina je odnela u nekom sasvim drugom smeru. Morao je da se pridruži vojsci.

Samo četiri godine kasnije, promene na njegovom licu bile su i više nego očigledne. Ispijeno i umorno lice, duboke bore i izgubljen pogled samo su neke od posledica koje su na prvi pogled uočljive nakon pomenutog perioda provedenog na istočnom frontu.

(Ne)nadanja u životni horor

Evgenij Stepanovič Kobitev rođen je 25. decembra 1910. godine u selu Altai. Posle diplomiranja pedagoške škole radio je kao nastavnik u ruralnim sredinama Krasnojarska.

Njegova umetnička strast manifestovala se kroz izradu portreta i panorama iz svakodnevnog života. Imao je ciljeve za daljim usavršavanjem i školovanjem te je 1936. godine započeo studiranje na Institutu za državnu umetnost u Kijevu.

Diplomirao je uz počasti 1941. godine u Art Institutu i ​​bio je spreman za novi umetnički život. Međutim, svi njegovi snovi su prestali 22. juna 1941. godine, kada su nacisti napali SSSR.

Tek svršeni student postao je dobrovoljac artiljerijskog puka Crvene armije. Bio je angažovan u odbrani Pripjata, grada koji je kasnije postao globalno poznat zahvaljujući nuklearnoj katastrofi Černobilj.

Već u septembru ’41. Evgenij je ranjen u nogu i tada postaje ratni zarobljenik u jednom od nemačkih ozoglašenih logora ’Korol pit’. Prema podacima, u ovom logoru je preminulo preko 90 hiljada civila i ratnih zarobljenika za vreme trajanja rata.

Na mestu logora nekada je bila stara fabrika, ciglana, sa samo jednom barakom u koju su samo neki „srećni“ zarobljenici bili zbijeni od njih šezdesetak hiljada. Bilo je to jedino sklonište za unesrećene ljude od strašnih vremenskih neprilika. Ostali koji nisu pronašli svoj milimetar prostora unutar ostajali su vani, nezaštićeni od kiša i hladnih zimskih noći.

Dve godine kasnije, 1943. godine, Kobitev je uspeo da pobegne i ponovo se priključi Crvenoj armiji. Prema istorijskim podacima učestvovao je u vojnim operacijama širom Ukrajine, Moldavije, Poljske i Nemačke.

Logoraš i ratni zarobljenik – razmažen

Kada je rat konačno završen prema njemu je učinjena velika nepravda. Prvo je dobio medalju kao heroj Sovjetskog saveza za svoje izvanredno vojno službovanje tokom borbi za oslobođenje Smile i Korsuna u Ukrajini.

Međutim, glavna komanda je odbila da mu dodeli medalju pobede na Nemačkom pod suludim objašnjenjem da je njegova vojna karijera „razmažena“ zbog toga što je jedan period rata proveo kao ratni zarobljenik.

Nakon svih ratnih zbivanja, Evgenij je izabran za zamenika Gradskog veća svog malog grada i bio je zadužen za kulturne aktivnosti regiona. Preminuo je 1973. godine.

Evgeny Stepanovich Kobytev died on January 29, 1973 in Krasnoyarsk. pic.twitter.com/XKGFgnUqNr

— Fake History Hunter (@fakehistoryhunt) August 25, 2021

Prazan pogled od hiljadu milja

Ukoliko ste imali prilike da razgovarate sa bivšim vojnicima koji su prošli strahote fronta ili da čitate literaturu o ovoj temi, sigurno ste negde naleteli na termin ’prazan pogled od hiljadu milja’.

Ovaj izraz nastao je kao deo šireg pojma, posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), a definiše se kao prazan i nefokusiran pogled u daljinu karakterističan za istraumirane vojnike.

Poreklo ove fraze potiče iz naslova slike umetnika Tomasa Lia „Marinci ga zovu pogled od 2.000 jardi“. Ta slika zapravo je portret marinca iz 1944. godine u bici za Peleliu, kod ostrva Palau u Pacifiku.

„The 2,000 Yard Stare“
Painting by Tom Lea, originally printed in LIFE magazine 1944.
Enhanced by erikthehistorian (erik villard) CMH #WW2 @USArmyCMH @cmhexecdir pic.twitter.com/PunIs2rmss

— Erik Villard- the DMH at CMH (@Erikhistorian) July 8, 2019

Najčešće osobine osoba koje pate od PTSP-a su introvertnost, kao i nedostatak i nemogućnost da se oseti iskrena radost.

Takođe, ovo stanje karakterišu konstantna neželjena sećanja koja se vraćaju i ponovno odigravaju u glavi traumatizovane osobe.

Ljudi koji boluju od ovog sindroma nisu u mogućnosti da uživaju u stvarima u kojima su možda ranije uživali, izbegavaju društvo drugih ljudi i generalno postaju mnogo pasivniji nego ranije. Trude se da izbegavaju bilo kakve situacije koje mogu pokrenuti sećanja na traumatične događaje iz života.

Ovakve osobe izbegavaju komunikaciju, povlače se i prave distancu. Pogled od hiljadu milja je jasan znak da su se neprijatna sećanja vratila i da iznova progone obolelog.

Oči Evrope ponovo su usmerene ka Ukrajini, ali ovoga puta preko nišana se gledaju nekadašnje članice Sovjetskog Saveza, Rusija i Ukrajina. Ukoliko dođe do neželjenog sukoba između braće, neki novi klinci, ukoliko prežive, biće na novim portretima umetnika i fotografa koji će biti nagrađivani za izvanrednu fotografiju.

Osim ovih već poznatih, možda će se izmisliti nazivi za neke nove sindrome, traume i izgubljene duše.