Cene nekretnina i njihova renta izmiču kontroli osobama sa prosečnim srpskim primanjima. Teško je ispratiti poskupljenja, teško je živeti i u sopstvenom stanu s obrzirom na visinu računa i niska primanja, ali ukoliko nemate svoj stan nego isti plaćate sigurno ste besni zbog trenutne situacije.
Cene iznajmljivanja stanova vrtoglavo rastu, te je onima koji dolaze u Beograd potrebna velika količina novca kako bi isplatili samo prvu stanarinu i depozit.
U nezgodnoj situaciji nalaze se i ljudi koji već žive u glavnom gradu, ali im stanodavci odjednom podižu stanarine. Možda je nepisano pravilo da se, ukoliko se suma koja je potrebna za stanarinu podiže, to bude najčešće jednom godišnje, ali stanodavci su počeli da podižu stanarinu i češće.
Više je stvari koje mogu da utiču na podizanje stanarine, naročito kada ljudi koji izdaju stanove žive isključivo od toga.
– Stan u kom živim nalazi se na lepoj lokaciji. Nije u blizini centra grada, ali je sa njim dobro povezana, što mi odgovara. U pitanju je garsonjera, koja nije previše velika, ali nije ni skučena i bila mi je sasvim dovoljna. Pogled sa terase “puca” na pola Beograda i bio je jedan od glavnih razloga zbog kog sam te 2014. godine, pri dolasku na studije u Beograd, odabrala da živim baš tu.
Cena stana je i za ono vreme bila prilično niska – 130 evra, plus struja po potrošnji. Sasvim korektno.
Tokom osam godina boravka u stanu, više puta sam u njega ulagala svoj novac. Prvi put kada me je majstor moje stanodavke uveravao da TA peć treba da duva hladno čim se upali, dok se ne ugreje. Možda sam tada imala 19 godina i mislio je da može lako da me prevari, ali kao neko ko je u sobi ceo život imao istu peć znala sam da to ne funkcioniše tako.
Kako on nije popravio peć, moji roditelji su došli sa majstorom iz drugog grada, koji je za svega nekoliko minuta rešio problem. Od stanarine smo odbili samo 15 evra za termostat koji se pokvario. Danas mi je žao, što nismo odbili novac i za ruke majstoru koji nije hteo da naplati, ali i za gorivo za dolazak.
Tokom osam godina o svom trošku sam okrečila stan jer nisam mogla da se ubedim sa gazdaricom, ali sam dobila pridiku što hoću da menjam boju zidova. Ipak sam ih promenila. O svom trošku, tačnije trošku mojih roditelja, još jednom je popravljana peć, ali je i zamanjen utikač na šporetu kao i utičnica jer je bila u pitanju katastrofa koja je samo čekala da se dogodi.
Ipak, incidenti tokom sedam godina boravka u stanu nisu bili česti. Stanarina je ostala ista, gazdarica me, iako živi u istoj zgradi, nikada nije uznemiravala. Većina stvari u stanu popravljena je o njenom trošku.
Međutim, ove godine se stanje drastično promenilo. Početkom godine, u februaru, ako se ne varam, rečeno mi je da će stanarina od 1. aprila umesto 130 da bude 150 evra. Prihvatila sam. Bilo mi je razumljivo, ipak stanarina nije podizana sedam godina, a sve poskupljuje.
Nekoliko dana kasnije dobila sam poziv i rečeno mi je da bi trebalo da dam i 1.000 mesečno za vodu, koju do tada nisam plaćala jer je brojilo zajedničko. Rekla sam da nema problema. Ipak, pitala sam da li može da mi obeća da barem u narednih godinu dana neće biti povećanja stanarine. Odgovorila je potvrdno.
Bilo mi je jasno da su ostali stanovi u zgradi verovatno daleko skuplji nego moj, jer su se stanari menjali, a normalno je da se između menjanja stanara podigne i visina stanarine. Na sve to, na oglasima sam videla stan koji se nalazi pored mog. U pitanju je vrlo slična garsonjera. Stanarina je bila 190 evra.
Od tog prvog podizanja stanarine nešto je postalo drugačije. Kada su se pokvarila vrata sa komarnikom, ja sam morala da platim 3.000 dinara, iako ih nisam ja pokvarila. Rečeno mi je da su vrata nova.
– Vrata nisu nova od kada se prvi put otvore, a ova su postavljena pre dve godine, tako da definitivno nisu nova – rekla sam tada.
Posle par dana ubeđivanja, ipak sam dala novac, da olakšam sebi. Htela sam da se odselim, ali svi su mi govorili da je to sitnica da bih se maltretirala promenom stana. Ipak, žao mi je što to tada nisam uradila, jer je za pristojnu cenu bilo pristojnih stanova.
Za šest meseci dva podizanja stanarine
Kao što sam objasnila, prvo povećanje stanarine bilo je u aprilu. Drugo je bilo juče. Otišla sam da dam stanarinu i uzmem račun za struju i malo je reći da sam se šokirala.
– Hvala ti, samo da znaš stanarina je od prvog 190 evra – rekla mi je stanodavka.
Na sekund sam pomislila da nisam dobro čula. Pitala sam da mi ponovi.
– Znaš, sve druge stanove izdajemo za veći novac. Ovo je cena za tebe. Moj brat izdaje garsonjeru za 250 evra. Žena kojoj sin dolazi da studira ga je molila da joj izda za 300. Ja, eto, tebi dajem 60 evra manju cenu jer si toliko dugo tu. Veruj mi da je to cena za tebe, da za nekog drugog ne bi bila tolika. Mislim da je to fer i korektno – dodala je.
I dalje sam gledala u neverici. Ono što je izgovorila meni nije zvučalo nimalo fer, ni korektno.
– Stanarinu ste poslednji put podigli u aprilu. Jedva da je prošlo šest meseci. Tada ste podigli za 20 evra, sada podižete za duplo više. Lepo sam prošli put tražila da mi kažete da li barem do aprila sledeće godine ne planirate da podignete stanarinu, kako bih mogla da odlučim da li želim da odem ili da ostanem. Ja razumem da vi živite od toga, da sve poskupljuje, ali isto tako i ja sve kupujem kao i vi, a odjednom treba da dajem 60 evra više za stan – odgovorila sam.
– Evo, ja mogu da obećam da posle ovoga neću više da podižem stanarinu – rekla je stanodavka.
– To ste rekli i pre šest meseci i sada je podižete, tako da ja zaista ne mogu da verujem u to. Za garsonjeru je meni 190 evra zaista previše, tako da ću verovatno da tražim drugi stan – dodala sam.
Da li je cilj stanodavke bio da mi podigne stanarinu da pa kasnije ponovo podiže ili ne, ili da dođe do toga da izađem iz stana, pa da može da ga iznajmi za 250 ili 300 evra, nisam sigurna. Ono što mogu da kažem je da sam za 10 meseci imala više stresa oko stambenog pitanja nego za proteklih sedam godina.
Potraga za stanom
Trebalo je da promenim stan pre šest meseci. Instinkt mi je dobro govorio. Tada su još mogli da se nađu pristojni stanovi za 200 do 250 evra, sa odvojenom spavaćom sobom, na sasvim pristojim lokacijama. I sada mi se više isplati da dam 250 evra za stan sa odvojenom sobom, nego da dajem 200 i živim u jednoj prostoriji.
Ipak, pitanje je da li ću išta da nađem. Sada se je cena, blago rečeno, jezivog stana kod Vukovog spomenika minimum 500 evra. Daleko od toga da želim da živim u centru grada, ali stanovi u Krnjači izdaju se po ceni od 400 evra.
Kada na oglasima ukucate da je cenovni rang 250 evra, izlaze prazni stanovi, garsonjere od osam metara kvadratnih koje izgledaju kao da su nekada bile prostorije koje su služile za kiseljenje kupusa, a ukoliko su komplet opremljeni ili imaju odvojenu kuhinju ili sobu, nameštaj izgleda ili prljavo ili je očigledno star barem 60 godina, ukoliko ne i više, verovatno dobijen u nasledstvo.
Ono što je sigurno jeste da ljudi ne biraju šta će da iznajmljuju, u stanove koje iznajmljuju ne ulažu, ali bi za uzvrat da dobiju što veću sumu novca, te sve ide do granice bezobrazluka. Pojedini stanovi koji koštaju 250 evra mesečno nisu dostojni pristojnog života jednog ljudskog bića.
Izvor. Telegraf.rs
Podstanarska tuga pregolema: Kako izgleda život po tuđim stanovima u Novom Sadu?
Dodaj komentar