„Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu…“ je pismo koje je postalo viralno na internetu a svedoči o tome koliko je beznačajna naša suština. Nije važno da li smo genijalne, kreativne, inteligentne, kulturne, nežne, istrajne ili marljive i vredne. Važnije je da smo lepe, privlačne i moderne.
Zato se krijemo. Zato krijemo znake našeg života, naše mladeže, naše kile viška ili manjka. Zbog toga stalno popravljamo i povlačimo naše bluze, uvek pokušavamo da budemo još lepše i fotošopiramo našu realnost.
Na sve ovo se savršeno osvrće pismo koje prenosimo u nastavku:
„Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu,
Ja sam ova žena koja sedi na peškiru pored tebe. Ova što je došla sa jednim dečakom i jednom devojčicom.
Pre svega želim da ti kažem da je baš lepo sedeti blizu tebe i tvoje grupe drugara u ovom deliću vremena u kom se naši prostori dodiruju jedan sa drugim i vazduh ispunjavaju vaš smeh, razgovori i vaša muzika.
Znaš li jednu stvar? Malo sam se trgla kada sam shvatila da nisam svesna kada sam odatle prešla ovde: od toga da sam „devojčica“ do toga da sam „gospođa pored“, od toga da sam ona koja na plažu ide sa drugarima do one koja vodi decu sa sobom.
Ali ne pišem ti zato. Pišem ti jer bih volela da ti kažem zašto se moj pogled zaustavio na tebi. Videla sam te i nisam mogla da izbegnem da te ne primetim.
Videla sam da si se ti poslednja skinula. Videla sam da si bila iza svih ostalih u grupi, da si skinula majicu kada niko nije gledao, da ne bi privukla pažnju. Ali, ja sam te videla. Iako nisam baš tebe gledala, videla sam te.
Videla sam da sediš na peškiru u pažljivo odabranom položaju, pokrivaš svoj stomak rukama.
Videla sam kako stavljaš kosu iza ušiju, spuštajući glavu da bi mogla da je dohvatiš, verovatno da ne bi pomerala ruke sa te studiozno proučene opuštene poze.
Videla sam kako ustaješ da ideš na kupanje i gutaš nervozno knedlu jer moraš da sačekaš svoju drugaricu tako stojeći, izložena pogledima i kako ponovo koristiš ruče da se pokriješ kao da su one pareo. Pokušavala si da pokriješ svoje strije, masnoću, celulit.
Videla sam da ti je neprijatno jer nisi mogla da pokriješ celo telo dok si se udaljavala od grupe na isti, diskretan, način na koji si skinula majicu.
Ne znam da li je ta tvoja neprijatnost sa samom sobom nekako povezana sa načinom na koji je tvoja drugarica koju si čekala raspustila svoju gustu kosu na savršena leđa kojima su samo nedostajala Victoria Secret krila. A ti si, u međuvremenu, gledala u pod. Tražila si neko sklonište u sebi, pokušavala si da se sakriješ u samu sebe.
Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu, volela bih da mogu da ti kažem mnoge stvari… Možda zato što sam ja, pre nego što sam postala gospođa sa decom, bila tu, na tvom peškiru.
Volela bih da mogu da ti kažem da sam, zapravo, bila na tvom i na peškiru tvoje drugarice. Bila sam ti i bila sam ona. A sada nisam ni jedna ni druga ili sam možda malo od obe. Kada bih mogla da vratim vreme, jednostavno bih odabrala da se zabavljam, umesto da brinem ili umanjujem svoju vrednost razmišljajući na kom od dva peškira bih radije bila.
Volela bih da mogu da ti kažem da sam videla da u torbi nosiš knjigu i da, kakav god da je stomak na tvom sedamnaestogodišnjem telu, izgubiće svoj oblik pre nego što ti izgubiš bogatstvo tvog uma.
Volela bih da mogu a ti kažem da imaš prelep osmeh i da je šteta što si toliko zauzeta skrivanjem sebe da nemaš vremena da se više smeješ.
Volela bih da mogu da ti kažem da je to telo kog se stidiš lepo samo zato što je mlado. Lepo je samo zato što je živo. Zbog same činjenice da te grli i nosi ono što si ti zaista i što ti pravi društvo u svemu što radiš.
Volela bih da mogu da ti kažem da bi trebalo da se vidiš očima žene u tridesetim godinama, jer bi tada shvatila koliko zaslužuješ da budeš voljena i da voliš samu sebe.
Volela bih da mogu da ti kažem da te osoba koja te jednog dana bude zaista volela neće voleti zbog toga kakva si i pored tvog tela, već će obožavati tvoje telo, svaku krivinu, svaki njegov delić, svaku liniju, svaki mladež. Obožavaće jedinstven i divan dizajn tvog tela, a ako to ne uradi, ako te ne voli takvu kakva si, ne zaslužuje tvoju ljubav.
Volela bih da mogu da ti kažem, i molim te da mi veruješ, da si savršena takva kava si, prelepa u svojoj nesavršenosti.
Ali šta mogu da ti kažem ja, samo žena sa peškira pored…
Ali znaš šta? Došla sam sa mojom ćerkom, onom u roze kupaćem kostimu, onom što se igra na obali i sva je prljava od peska. Njena jedina briga danas je hladna voda.
Draga devojčice u zelenom kupaćem kostimu, tebi ne mogu da kažem ništa.
Ali njoj ču reći sve, baš SVE.
I reći ću SVE i mom sinu.
Jer je to način na koji zaslužujemo da budemo voljeni. I na taj način bi trebalo da volimo.“
Izvor: Najbolja mama na svetu
Dodaj komentar