Srbija i Hrvatska danas čitaju isto pismo: Splićanin objasnio zašto mu fale Srbi

Jugoslaviju su mnogi voleli pa je se danas odriču, ali, većina onih koji su u njoj živeli seća je se sa nostalgijom. Bilo da su u pitanju Hrvati, Srbi, Bosanci, Makedonci, svi “jugonostalgičari” žale ne za državom, već za nekim drugačijim vremenom i kodeksima po kojima se u tom vremenu živelo.

Pismo jednog Splićanina o tome zašto mu fale Srbi u njegovoj državi, ali i šta mu to sve od nedostaje, a imao je u bivšoj Jugoslaviji, jedan je od najčitanijih tekstova u regionu.

Prenosimo ga u celosti.

Nekad mi dosadi da nabrajam šta je Jugoslavija imala, a čega sada nema. Zato ću sad nabrajati šta mi fali.

Prvo mi fali normalna okolina koja ne broji krvna zrnca ljudima oko sebe, već gledaju u dušu i karakter. Onda mi fale normalni vernici koji veruju u Boga samo za sebe, i ne maltretiraju okolinu sa svojom verom, niti umišljaju čuda da bi bili u centru pažnje.

Onda mi fali Jugoplastika, trostruki košarkaški sampion Evrope zaredom, koja je bila nezamisliva bez Crnogorca Ivanovića, Srba Sretenovića i Savića, Makedonca Naumovskog, uz domaću splitsku decu i velikog trenera Jugoslovena Božu Maljkovića.

Fale mi otvorene granice kroz koje Bosanac i Srbin mogu slobodno doći i letovati bez diskriminacije. Fali mi konjak-kola za koju niko nije pitao je l’ Rubinov ili Badelov konjak.

Fale mi slobodoumni jugoslovenski umetnici koji stvaraju multikulturalna dela, a ne dela mržnje, homofobije, i prikrivenog fašizma. Fale mi ljudi čije reči imaju težinu i koji stoje iza svojih reči, a ne današnji jebivetri koji u toku dana tri puta promene mišljenje.

Fali mi Mate Parlov, pobednik na olimpijskom postolju i svetski prvak u boksu. Fali mi sarajevska rok scena, i beogradski novi talas. Fali mi zajedništvo u kojem su ljudi različitih vera i nacija bili najbolji prijatelji, a ne danas kad pola ljudi za najboljeg prijatelja ima psihijatra i pilule lilule.

Fale mi plodna obrađena jugoslovenska polja na kojima se zlatila pšenica, a ne današnje neobradive zapuštene zemlje. Fali mi miris zdrave hrane kojim je mirisala cela kuća, a ne ovi današnji usrani GMO proizvodi.

Fale mi iskreni jugoslovenski antifašisti , a ne današnji jebivetri koji glume antifašiste za par novčića.

Fali mi Mladen Delić dok prenosi fudbalsku utakmicu reprezentacije Jugoslavije, i Dragan Nikitović kad prenosi mečeve Muhameda Alija i Džoa Frejzera.

Fale mi Čkalja i Mija Aleksić da se od srca nasmejem. Fale mi gostoljubivost i ljudskost koju je samo Juga imala.

Fali mi Mirza Delibašić sa sarajevskim driblingom koji “lomi kolena”, i Bojan Križaj, jugoslovenski skijaški Mocart.

Fali mi kadar filma sa golim grudima Mire Furlan u kojem je bilo više erosa nego u svim porno posterima današnjih starleta.

Neću o Titu, posle njega je sve otišlo u k….. Sve ovo sam mogao da sažmem u jednu rečenicu: fali mi normalan i spokojan život bez ludaka fašista, ratnih profitera i bolesnih političkih manipulatora.

Laku noć, Jugosloveni, ma gde bili.

Izvor: Direktno.rs

Vedrana Rudan o proslavi Oluje: Blago poginulima, sami bi se danas upucali