Otvoreno pismo jedne majke ocu koji ne plaća alimentaciju i ne brine o sinu 10 godina

Kažu ljudi, nije tata ko te stvori, već onaj koji te čuva, neguje i voli…

Rečenica u čiju sam se tačnost uverila, u potpunosti. Realna priča mog sina. Ima 10 godina. Odličan učenik, primeran đak, dobar drug uvek dobrodošao u društvu, vaspitan i kulturan komšija, pažljiv brat i nadasve veoma učtiv dečak!

Volim ga… I ne samo ja, vole ga baka, sestra tetka, komšinica Vesna, mala Lola, prodavac iz obližnjeg dragstora, taksista, ćaletov automehaničar… Ali najviše od svih ga vole njegov ćale (ČITAJ: OČUH) i njegov deda!

Ćale je tu, za sve, za igranje sonija, za svađu, za skrivanje neke retko loše ocene, za ratovanje, za gledanje utakmica, za vikanje na sudiju koji je pogrešno osudio nekog tamo Mesija, Ronalda ili ti ne znam ni ja kog još… Čuveni ćale!

Prvi deo štita koji se savršeno uklapa uz dedu. A deda, naš čuveni deda. Svoj deci omiljen i voljen, popravlja sve nemoguće kvarove na biciklama, lepi lopte, pumpa gume, odlično brani i iz prve ubaci kliker u rupicu. Tu je da pomiri drugare koji se svađaju oko penala, da “čačne” neku devojčicu da li će mu baš ona biti unuka, da se nasmeši… Deda, veliki deda! Dedčina!

I ako je jako bolestan (prokleti rak) i ponekad iz petnih žila vadi snagu, on može i mora, da bude tu za njegovog unuka, njegovog lovca, njegovog naslednika.

I kad ih pogledam njih trojicu, moj sin, moj tata i moj suprug – vidim jednog viteza! Onog najjačeg, nesavladivog i nenadmašnog!

Ćale i deda su štit, sin je ratnik. Štit prekriva nedostatak i tugu, koje ne sme da bude, ne sme da obeshrabri viteza, ne sme da dopre do srca i preda se strahu i dozvoli da ga obuzme tuga.

Nedostatak biološkog tate, onog pravog kog nema! Nije umro, živ je, ali kao da nije. Ispario kao para, ima je ali ne vidiš. Deset godina ništa… On ne zna ništa o svom sinu. Njegov polazak u vrtić, prve suze, prvu vožnju bicikle, prvu fudbalsku utakmicu zbog koje smo svi mesec dana ranije imali euforično raspoloženje u kući.

Ne zna njegovu omiljenu boju knjigu, pesmu, crtani, film, hranu, piće, odevni predmet. Ne zna da taj njegov sin od svoje petogodišnje polusestre vešto krije tajnu da oni nemaju istog tatu. Ne zna ništa taj biološki tata…

Ali zato dobro zna da on kao “tata” teba da poseduje najskuplji najnoviji telefon. Da treba da slika tek kupljene patike i sa cenom ih izbaci na društvenim mrežama (cena šok 15.000).

Taj nazovi tata zna da treba da obiđe sve moguće koncerte, Exit festivale, Guče, Whitesensatione itd itd i da pored toga on zna da to treba da izbaci na Instagram da bi naravno njegov sin video kako on lepo živi.

Isto tako zna da svaki doručak iz McDonaldsa treba da izbaci, onaj Happy Meal izvanredna večera, ali on igračku ne uzima jer nema kome da je da…

Ne, nisam ljubomorna, nije mi žao… Mi ne obilazimo Exit, ali odemo do bioskopa. Mi ne večeramo u Meku, ali je domaća pica preukusna, još uz partiju karata mnogo lepša. Mi nemamo patike od 150 eura, ali mnogo brzo trčimo i dajemo golove i u ovima od 30-ak. Nemamo najskuplji telefon, ali i ovaj dobro slika naše zanimljive događaje.

I posle 10 godina sam ga tužila za alimentaciju. Kad već ne dobija ljubav, a neće je ni dobiti, nek dobije novac. A novac, nikom nije na odmet. Ali,naravno ništa! Ni poruke ni poziva, ni dolaska na sedam ročišta, ni javljanja socijalnoj radnici. Suđenje u odsustvu. Presuda u odsustvu. Sve u odsustvu.

A cifra alimentacije mizerna. Njegovih pet doručaka u McDonaldsu, dva propuštena vikenda u skupim beogradskim klubovima… Neće od nje osiromašiti.

Dragi biološki oče koji odbijaš da platiš alimentaciju, beskorisan si i ne znam kako živiš sa sobom. Znam samo da dajemo sve od sebe da dete ne oseti tvoju nebrigu. Nije njegova krivica to što nismo mogli zajedno. Ne očekujem od tebe da uradiš pravu stvar, nikada je nisi ni uradio, jer nisi nikakav otac.

Na svu sreću, ima ćaleta i dedu!

Izvor: Lola