„Uzmi Piksi svetsku titulu“, pisao sam pre samo nekoliko dana dozvolivši sebi da poverujem u čuda. Bilo je slatko plivati u tom zanosu kolektivne euforičnosti koja je obuzela inače zabrinjavajuće apatičnu naciju.
U toj opijenosti dodatno su me uljuljkali Saudijska Arabija i Japan sa svojim veličanstvenim nastupima u Kataru, te sam čvrsto verovao da je fudbal pre svega igra 11 na 11, da niko nije nepobediv i da naši sa pravim pristupom imaju šansu da naprave novu senzaciju na prvenstvu.
Ajde što se ispostavilo da Brazil nije igrao ni sa 11 igrača, jer smo brkove golmana Alisona videli samo tokom intoniranja himni, nego je problem što mi nismo ličili na tim koji smo svi jedva čekali da vidimo protiv Nejmara i drugova u žutom.
Mogli smo izgubiti i mnogo ubedljivije, ali čak i da se to dogodilo, a da smo igrali svoju igru i napali kad smo za to imali prilike, verujem da bi utisak bio povoljniji nego ovih 2 prema nula bez šuta u okvir gola za skoro 100 minuta igre.
Zbog te bezopasnosti ovaj poraz je bolan, a istina je da nije sramota izgubit od Brazila. Način na koji smo to uradili je plodan za prozivanje.
Ruku na srce, Brazilci su u drugom delu odlučili da više ne žele da dele loptu sa našim igračima. Razbili su nas i da nije bilo Vanje Milinkovića Savića koji je branio u stilu najboljih golmana sveta Brazilci bi nam napunili mrežu te bi nekih 5 ili 6 prema nula, bez šuta na gol protivnika, bila sramota ravna onoj protiv Argentine na Mundijalu u Nemačkoj.
Dobra vest je da ovi momci imaju pobednički mentalitet, koliko god to čudno zvučalo kada se govori o našim fudbalerima. Naročito dan nakon teškog poraza.
Imaju kvalitet, imaju talenat i imaju glavu za velike stvari. Ovi juče izgleda da ipak jesu leteli, a na njima je da sad ukrote lavove iz Afrike. Za naše uslove imamo zaista dobar tim, a ovo od sinoć nije merodavno.
Zapravo ovo od sinoć je bilo za dušu naših igrača, lekcija i prilika da se odmere sa najboljima. Za nas pravo prvenstvo počinje u ponedeljak i to je dan kada će se videti možemo li produžiti san ili se pakuju koferi.
Do tada vratimo se mi našem životarenju. Bilo je lepo dok je trajao san da možemo ’tući’ Brazil. Video sam 2 prema nula, ali nisam imao dovoljno iskrenosti prema sebi da skontam unapred kako nećemo mi na kraju slaviti tim rezultatom.
Hleba i igara, to je receptura. Za izradu naše torte od pustih snova uglavnom je zadužen glavni kuvar, šef kuhinje, Aleksandar Vučić bez kojeg ni ovaj tekst ne može da prođe.
Nije želeo da bude maler, pa je utakmicu gledao zajedno sa izmalerisanim vojnicima Vojske Srbije.
Sad bar znamo da nije Vučić kriv. Mi smo …
Mora da se zna ko je “najveći igrač, najveći jebač, najveći poznavalac fudbala na svetu”.
Ne živi se od trčanja za loptom naših fudbalera. To je nekad bila igra, a danas ozbiljan biznis koji je umnogome pokvario suštinu fudbala. Svetski kup je prilika da navijači širom sveta pod plaštom patriotizma iz sebe izbace sve nagomilane frustracije koje se svakodnevno skupljaju.
Da na tih devedeset minuta zaborave na sve probleme, zebnje i muke. Ali, tih devedeset minuta prođe vrlo brzo, a onda sledi povratak u neizvesnu budućnost.
Fudbaleri još uvek imaju šanse da usreće naciju, naročito decu koja ih gledaju kao idole i heroje zbog privilegije da nose reprezentativni dres. Bez obzira što on sada više liči na dres Poljske nego Srbije.
Čekamo ponedeljak da ponovo zaboravimo „napetu situaciju na KiM“, rat u Ukrajini, zdravstvene probleme, skok cena, niske plate i sve realne teskobe koje nam ne dozvoljavaju da život živimo, već preživljavamo. Da podelimo tugu sa braćom Kameruncima. Možda će oni imati više sluha za naše vaskolike muke.
Dodaj komentar