Penzioneri su konačno, iako na kašičicu, dobili dozvolu da prošetaju i udahnu svež vazduh.
Ekipa portala Nova.rs je bila u šetnji sa njima gde su, uprkos svemu, zabeležili veliku radost i uglavnom lepo raspoloženje. Disciplinovani, svi sa rukavicama i sa maskama preko usta i nosa, bili su radosni, oči su ih odavale. Mahali su komšijama, dobacivali jedni drugima, smejali se…
– Alo, momci, ajde ulazite unutra, treba ja da izađem! Sad je moje vreme – čulo se u 18 sati i pet minuta, sa prozora, iz stana na prvom spratu zgrade u Novom Beogradu, kako stariji gospodin dobacuje mladićima na ulici.
Pola sata nije mnogo vremena za šetnju, kada ste u četiri zida proveli prethodnih nekoliko nedelja. U parkovima sede na klupama, udaljeni na metar rastojanja. Razgovaraju i druže se na suncu.
Malo im je bilo potrebno za sreću, samo da izađu i da razbiju usamljenost, koja je pretila da postane nepodnošljiva.
– Bilo je užasno! Muž i ja navikli smo da šetamo svaki dan. Sreća, pa imamo terasu od devet metara po kojoj smo šetali napred – nazad. Inače smo deca sa sela i navikli smo da često idemo u prirodu, da se družimo. – rekla je 73-ogodišnja Milena, zdravstvena radnica u penziji.
Ona je maske nabavila još kad se korona pojavila u Kini. Kaže svi su joj se čudili jer je još tada kupila 50 maski.
– Prethodnih nekoliko nedelja dobro sam podnela. Razumna sam osoba i nisam paničar. Ništa ne shvatam tragično. Optimista sam i uvek vidim izlaz iz svega. Podnela sam i podnosim i dalje. Mogli su mi pomoći sin, ćerka, zet, ali nisam htela.
Ustajala sam rano jednom nedeljno i kupovala sebi šta mi treba. Hleb sam mesila, imam brašno i šta mi fali. Mora svako sebe da čuva. Ko je razuman podneće, ali labilni i paničari, teško ovo podnose. Važno je samo da se sve ovo brzo završi – ispričala Ismeta (71) koja priznaje da joj mnogo nedostaje porodica, ali da se sa njima čuje telefonom svaki dan.
Novinari Nove.rs kažu kako su u šetnji za starije od 65 godina sreli i penzionere sportiste. – Njima je sigurno bilo najteže da sede zatvoreni u kućama. Oni trče, voze bicikle, zdravo žive i nema brige – zaključili su novinari.
Međutim, među penzionerima ima mnogo onih koji pate od hroničnih bolesti, koji ni ranije nisu često izlazili, ali im kratka šetnja sada mnogo znači.
– Teško hodam, imam problem sa nogom, a i slabo vidim. Ipak sa ženom sam ranije izlazio u šetnje, ali ovih mesec dana nisam nigde išao. Ona je išla u nabavku. Evo sada smo zajedno izašli i prija nam – kaže penzioner Zija (73).
Ipak, najteže je samcima.
– Živim sam i odlazio sam u nabavku rano ujutru kad je dozvoljeno. Kad je čovek u zatvoru, kada ga kazne – ide u samicu. Za nas koji smo sami, ovo je bilo kao u samici, po nekoj kazni. Čitao sam mnogo, ali sam se obradovao šetnji. Ipak treba držati osmeh na licu, tako se lakše pregura dan – optimista je Dragan (70), koji je i šetao sam, udaljen od ostalih, na bezbednoj distanci.
Bez dece i komšiluka, teško bi se sve preguralo.
– Nije mi bilo teško da budem u kući. Kad mi dosadi, ja na stepenice. Svaki dan sam išla uz stepenice i niz stepenice. Deca i komšije su mi pomagali oko nabavke. Obradovala sam se kada sam čula da možemo napolje. Imam bolesna pluća, pa moram da pazim – iskrena je Radojka (71), koja samo pati za unucima, jer ih nije videla od početka marta.
Našim starijim sugrađanima od svega najteže pada odvojenost od porodice i unuka. Pokazuju veliko razumevanje i trpeljivost, ali se i nadaju da će svemu ovome doži kraj brzo, jer samoću i zatvorenost sve teže podnose.
Ceo tekst pročitajte na Nova.rs
Dodaj komentar