O problemu napuštenih životinja često se govori, ali rešenja, iako moguća, u praksi gotovo da su nepostojeća.
Ljudi koji ne mogu u svakoj prilici da okrenu glavu na nesreću i patnju koja se ispreči ispred njih, troše svoje emocije, živce, novac, vreme i dušu u nemogućoj misiji da napuštena božja stvorenja ne umiru u najgorim mukama.
Udomljavanje je borba sa vetrenjačama, koliko god uspeha da imate u tom preteškom zadatku i procesu, nikada ne možete proglasiti pobedu jer je samo pitanje vremena kada ćete se ponovo naći u istoj agoniji i trci sa vremenom pokušavajući da udomite neku nezaštićenu dušu.
Možete okrenuti glavu, a možete i probati nešto da učinite jer ne vidite ko bi to drugi uradio umesto vas. Učiniš šta možeš, ako možeš. Ljudi najčešće mogu, ali ne žele. To je druga strana problema.
Nekad se takvima divim, nekada jednostavno ne razumem, a nekada se čak i naljutim. Oni zapravo ne vide i samim tim nemaju problem.
Obišao sam porodičnu vikendicu, planinske obronke između Golije i Zlatibora. Lep kraj, ali kao i u bilo kojem gradu, varoši, selu i zaseoku, postoje odbačeni psi koji u gomili čekaju sudbinu pod vedrim nebom.
Ljudi ih u torbama i džakovima odvedu u šumu, odbace, okrenu se, upale auto i zauvek ih napuste. Ne trepnu. Tako neki od nas rešavaju problem, stvarajući ga drugima, praveći od privatnog društveni problem.
U šumi tokom divne šetnje obojene nestvarnim jesenjim bojama, pojavio se mali crni pas, skakutav, sa očima poput dva tamna dugmeta. Zabrinjavajuće mršav, pregladneo, usukan, sa onim zastrašujućim rebrima koja slute na smrt.
Pratio nas je do kuće, dobio je nekoliko porcija granula (sreća neopisiva) i utočište kraj peći. Planina je, noći su ledene i zima dolazi.
Nema šansu da je preživi na ovom mestu, sam, bez zaklona.
Ljude koje smo se sretali usput, znani i neznani, nisu želeli da svoje „parče leba“ i deo krova odvoje za ovu malu crnu skitaru.
Tako bi ostao na domaćem terenu, svoj na svome, sa slobodom kakvu samo priroda pruža.
Ali zima je tu, morali smo nešto učiniti.
Na kraju, u stanju blagog očaja, stavljam ga na Leovo zadnje sedište, na opšte negodovanje i krećemo za Beograd. Možda mu je sudbina namenila život, a ne belu smrt. Ali da bi se to ostvarilo, moramo mu pronaći dom. Nekoga ko ga više nikada ne bi odbacio, ostavio samog u divljini, ko bi ga zavoleo i o njemu brinuo kao o živom biću.
Neko bi rekao da sam se igrao Boga. Međutim, možda je baš mene budalu Bog poslao pred ovog mališana, njega pred mene, kako bi se igra zvana život nastavila nekim za nas nedokučivim tokom.
Sigurno poznajete nekoga ko bi bio idealan kandidat da ovom malom šumskom vilenjaku od života napravi raj, kakav samo sudbina može da osmisli i iskreira.
Mali Šumi, čeka na svoje ljude, na svoje pravo ime, zadatke i gomilu češkanja i maženja sa onima koje voli. Pomozite da mu pronađemo život.
Ukoliko volite životinje, ukoliko znate sa psima i imate želju da usrećite sebe i porodicu krznatim zaštitnikom i najboljim prijateljem, javite se redakciji na mejl, kontaktirajte nas putem Fejsbuk strane Luftika, ili jednostavno okrenite broj telefona: 062232827.
„Mali sam. Možda imam oko 3 meseca. Nemam ime, crnodlak sam, trenutno sam u Beogradu i čekam da moj novi život započne sa vama. Ne znam šta je pravda, ali znam šta su hladnoća, glad, osmeh i sreća. Ne želim hladnoću i glad, moj su izbor osmeh i sreća.“
Dodaj komentar