Poznato je da su tokom 80-ih godina brojni studenti iz zemalja koje su pripadale Pokretu nesvrstanih tražili svoju ulaznicu za budućnost u tadašnjoj Jugoslaviji, a mnogi od njih su ostali da žive na ovim prostorima.
Zatim je usledila decenija rata i nemaštine i čitava priča je zamrla, piše portal Serbia Indeed.
Međutim, baš u vremenu kada je veliki broj ljudi, a posebno lekara, iz Srbije otišao “trbuhom za kruhom”, tražeći priliku za bolji život u nekoj od Zapadnih zemalja, stiže nam priča o Ahmedu iz Palestine, koji je u našoj zemlji pronašao drugu kuću.
Ovaj mladi Palestinac, koji je pobegao od rata u svojoj zemlji, a studije medicine završio u Srbiji, priprema se da svoje doktorsko umeće primeni u Novom Sadu, jer uskoro počinje sa stažiranjem u KC Vojvodine.
Bežeči od rata, obreo se u Srbiji sa samo 17 godina
Doktor opšte medicine Ahmed Hassan Hijazi (26) je još kao dete proživeo ratne strahote u njegovoj rodnoj Gazi, poprištu velikog palestinsko-izraelskog konflikta.
Nakon jednog od najjintenzivnijih sukoba, 2014. godine, sa samo 17 godina, došao je sam u Srbiju.
Međutim, put od Gaze do Beograda nije bio nimalo lak – trajao je sedam dana, usled brojnih poteškoća sa vizom i vojnicima sa egipatske i palestinske strane.
Opredelio se za Srbiju, jer je o našoj zemlji slušao od oca, koji je pre 30 godina studirao u Prištini i tamo zasnovao tamo porodicu, ali se vratio u Gazu kada je počeo albansko-srpski sukob.
Ahmed sada Srbiju smatra drugom domovinom i studente sa Bliskog istoka savetuje da ne idu u „rasističku Nemačku“, nego da dođu u „prijateljsku Srbiju“.
Traumatično detinjstvo pod bombama
– Bio sam u učionici kada se desio napad. Prvi sukob kog se sećam bio je 2008. godine. Izrael je bombardovao Gazu 52 dana i 52 dana nismo imali struju. Sećam se da je to bio prvi dan škole posle raspusta. Svi su jurili ulicama, hitna pomoć je prolazila gore-dole jer je bolnica blizu škole. Autobus koji nas je dovezao do škole, došao je da nas pokupi.
Ušao sam u autobus i shvatio da nema mog brata i sestre. Onda sam iskočio iz autobusa i otišao do škole da vidim gde su. Bili su ispred školske kapije i plakali. Zgrabio sam ih i otrčali smo do kuće moje bake koja je, na sreću, bila blizu škole. Sačekali smo tu nekoliko sati, a onda otišli do naše kuće – priča Ahmed.
Ovo je Ahmedovo sećanje na jedan dan iz rata 2008. godine kada je imao 12 godina.
Sledeći veći sukob bio je 2012. godine i trajao je 14 dana. Najstrašniji, koji je ostavio snažan utisak na njega, bio je 2014. godine.
– Nismo imali struju ni vodu. Sećam se da sam morao bukvalno da se tučem za balon vode da bih ga doneo kući. Morali smo da koristimo rernu od gline i drva, jer nije bilo gasa.
Tada je u našem stanu živelo 15 ljudi jer je tetka sa porodicom napustila svoju kuću koja je blizu izraelske granice. A imali smo ograničene količine hrane i vode. Jeli smo, zapravo, hranu iz konzervi – priča on.
Pokušaj napuštanja Gaze trajao 7 dana
Kada je završio srednju školu, 2014. godine, odlučio je da ode iz Gaze, želeći da izgradi bolju budućnost i pomogne porodici.
Prvo je pomislio na Nemačku, Rusiju ili Belorusiju, ali administracija ovih država ga je odbila, zahtevajući gomilu papirologije za vizu, koju nije mogao da obezbedi.
Dalja potraga odvela ga je do Srbije. Njegov otac je studirao arhitekturu u Prištini i imao je kontakte u Beogradu koji su pomogli da Ahmed dobije vizu.
Međutim, to je bio tek prvi korak u pokušaju da napusti pojas Gaze.
Čitavu situaciju je otežala činjenica što u Gazi nema aerodroma, pa je Ahmed morao da pređe na egipatsku stranu i odatle odleti za Srbiju.
Kako je Egipat je otvarao granicu za ljude iz Gaze na svaka tri-četiri meseca, po samo nekoliko dana, na prelazima je uvek bio ogroman broj ljudi koji su želeli da odu.
Spiskovi ljudi su se pravili preko veze, tako da nije bilo lako naći se na listi.
Kada je konačno uspeo, usledio je niz poteškoća.
Doživeo je da ga vojnici, uz primenu sile, iz administrativne zgrade na granici u opštem metežu izbace, uprkos što je bio na spisku, tvrdeći da njegova viza nije važeća.
Iako je u tom trenutku pomislio da mu je budućnost uništena, odlučio je da pokuša još jednom.
Preko prijatelja je uspeo da ponovo dospe na spisak i dođe do spasonosnog autobusa, ali je shvatio da mu je neko ukrao identitet.
Na pola puta vozač je stao i rešio da se okrene nazad za Palestinu, ali putnici nisu želeli da napuste autobus.
Nakon dan-dva pregovora između Hamasa i egipatskih vlasti uspeli su da pređu granicu.
Šumadijska avantura
Kada je konačno stigao na bogradski aerodrom, krajem 2014. godine, službenik palestinske ambasade ga je uputio u Kragujevac, pošto se tamo nalazila grupa Palestinaca.
Nakon što je nedelju dana živeo kod jednog od njih, našao je smeštaj u ovom šumadijskom gradu u iznajmljenom delu kuće jednog starijeg čoveka.
– To je bio srpski domaćin. Rakija svako jutro i tako to. On je meni pričao nešto i po tri sata, a ja ga ništa nisam razumeo – kaže Ahmed.
Medicina je uvek bila njegova želja, a kako je upisni rok prošao, iskoristio je vreme da uči srpski i engleski.
Srpski mentalitet mu se posebno svideo kao i gostoljubivost Kragujevčana, koji su ga neretko zvali na druženja, ručkove i žurke.
U Kragujevcu je živeo u glavnoj ulici, Kralja Petra Karađorđevića, što nikad neće zaboraviti.
– Trebalo mi je nedelju dana da naučim naziv. Tek posle mi je jedan prijatelj rekao da mogu da je zovem glavna. Odgovorio sam mu: To mi tek sad kažeš – priča on za Serbia Indeed.
Pokušao je da upiše medicinu u Kragujevcu, na srpskom, međutim kako nije u tom trenutku dovoljno savladao jezik, pokušaj je propao.
Nakon toga otišao je u Beograd i položio prijemni na engleskom jeziku.
Poziva prijatelje da umesto na Zapad dođu u Srbiju
Uživao je u studentskom životu u srpskoj prestonici, iako mu je Beograd predstavljao kulturološki šok.
Stekao je prave drugare, a jednu godinu morao da propusti zbog nedostatka finansijskih sredstava.
– U Beogradu sam zaista počeo da uživam. Imao sam sjajnu ekipu, skoro svaki dan smo pravili kućne žurke. Svaki dan za nas je bila avantura – priča Ahmed.
Mladi doktor je opštu medicinu završio prošle godine u Novom Sadu, zbog problema sa jednim profesorom na beogradskom fakultetu.
Trenutno čeka poziv za stažiranje u Kliničkom centru u Novom Sadu.
– Čuo sam priče sirijskih i libanskih prijatelja o rasističkom ponašanju ljudi u Nemačkoj i Britaniji. Zato ih savetujem da dođu u Srbiju, gde toga nema, bar ja nisam iskusio.
Ljudi su nekad uplašeni od dolaska u Srbiju, zbog medija u kojima čuju da su Srbi rasisti i da ne vole muslimane. Ali ja im savetujem da im Srbija bude prva opcija, pa posle na specijalizaciji da odu u Nemačku ako žele. Jer Srbija je prijateljki nastrojena, jednostavnije je dobiti vizu i jeftinije je – objašnjava Ahmed.
Srbiju će uvek smatrati drugom kućom
Najteže mu pada od odvojenost od porodice, a roditelji su ga posetili jedanput.
Do sada je nekoliko puta bio u Novom Pazaru, gde se, kako kaže, osećao kao u Gazi. U Novom Sadu nema prepreku za ispovedanje svoje vere i redovno odlazi u džamiju.
Nakon sedam godina provedenih u Srbiji kaže da koliko god da se Srbija i Gaza razlikuju, u široj slici imaju dosta sličnosti.
– Vi ste isto vezani za porodicu, brinete o svojoj reputaciji u javnosti, poštujete starije, poštujete religiju. Na Zapadu svako gleda sebe – kaže on.
Kada je reč o budućnosti i pitanju da li će se vratiti u Gazu, ostati u Srbiji ili otići negde drugde, kaže da bi život na relaciji Srbija-Gaza možda bila jedna od opcija.
– Ne bih išao u neku zemlju na Zapadu, radije bih ostao u Srbiji. Nadam se da ću ovde dobiti posao i specijalizaciju da mogu da pomognem svojoj porodici. Ali za mene je najbolja opcija da se vratim u Gazu ako se politička situacija sredi.
Imam dužnost da pomognem svom narodu i da izgradimo našu zemlju ponovo. Ali nikad neću zaboraviti Srbiju. Uvek ću je smatrati svojom drugom kućom. Možda život na relaciji Srbija-Gaza bude nekad moguć. Videćemo – kaže Ahmed.
Izvor: Serbia Indeed
Izraelski policajci ubili nenaoružanog Palestinca sa posebnim potrebama
Dodaj komentar