Istorija Novog Sada pokazuje veliku radinost i razvoj brojnih zanata. Međutim, dva su se uvek izdvajala, kao zanati koji su u 18. i 19. veku najviše cvetali, imali najviše majstora i šegrta, a za njima je postojala i najveća potražnja. To su obućarski i krojački zanat.
Mešavina naroda uslovila je i različite zanate, mešanje tradicionalnih načina sa modernim, razmenu mišljenja, saveta i načina rada. Radnje su se umnožavale, a Novi Sad je bio prva industijalna varoš Bačke u 19. veku.
Obućarski cehovi su, osim varoši Novog Sada, podmirivali i potrebe okoline, a delili su se na opančare i papudžije, koji su mahom bili srpske nacionalnosti i čizmare, koji su pored Srba sadržavali i majstore drugih nacionalnosti. Redovno su posećivali vašare, te su upravo oni majstori koji su nabavljali materijale na vašarima, imali najlepše radnje. Primera radi, jedan popis iz 1770. godine pokazuje da je u Novom Sadu bilo 33 majstora čizmara, 25 kalfi, 21 majstor cipelar, 8 kalfi, 5 majstora papudžija i 6 kalfi. Nema sumnje da je taj zanat spadao u one koji su se najviše razvijali u Novom Sadu, jer popis iz 18435. kaže da je bilo 29 majstora cipelara, 61 čizmar i 16 opančara. Broj papudžija se smanjio, jer su se razvijali čizmarski i opančarski zanat, te su postepeno oni počeli da prave papuče.
Osim obućarskog, veliki značaj imao je i krojački zanat. Krojači u Novom Sadu, slično kao i obućari, podmirivali su potrebe i same varoši, ali i okolnih sela. Delovi svakodnevne garderobe koje su šili novosadski krojači su se prodavali na vašarima, a na njima su krojači takođe nabavljali potrepštine, naročito sa vašara u Temerinu, Futogu i Titelu.
Krojački zanat se delio na tri grane – bilo je mađarskih krojača, koji su šili mađarske haljine sa gajtanima, Nemaca koji su šili za Nemce, a srpski krojači su najčešće šili kabanice za Srbe. Isti popis iz 1770. godine kaže da je među Srbima bilo 30 majstora krojača i 12 kalfi, a Nemaca i Mađara ukupno 12 majstora i 9 kalfi.
Uz krojače, značajni su bili i gombari, a gombarsko zanimanje se sastojalo u pravljenju ukrasa koji su bili neophodni za srpsku i mađarsku narodnu nošnju. Osim u Novom Sadu, gombara je bilo po celoj Srbiji, jer su sve nošnje, bez obzira na predeo, podrazumevale mnoge ukrase. Ti ukrasi su bili razna vrsta konca koji je radjen od srme ili prostijeg metala a koji se zvao šik, raznih dugmadi, i resa koje su bile ukrasi za raznu vrstu ženskih vezoglava.
Osim pomenutih zanata, u Novom Sadu je bilo i drugih – tapetarski, kujundžijski, zlatarski, zidarski, dunđerski, sarački, ćurčijski, kovački i mnogi drugi. Važno je napomenuti da su zanatlije među sobom bile složne i radile zajedno, bez obzira na nacionalnost. Pomagali su jedni drugima onoliko koliko je ko bio u mogućnosti i poštovali se, time dajući primer svim budućim generacijama.
Izvor: makabijada.com; Istorija Novog Sada, Melhior Erdujhelji
Dodaj komentar