Slobodno vreme, dobre plate, pristupačne cene: Ovako žive Srbi u Nemačkoj

Nemačka godinama važi za omiljenu destinaciju gastarbajtera sa ovih prostora. Odlične plate i dobri uslovi života glavni su razlozi zbog kojih mnogi sa Balkana šansu za srećom traže baš u Nemačkoj. Razne informacije stižu do Srbije i, baš zbog toga, „Blic“ je istražio kako je onima koji se trenutno nalaze u Nemačkoj, da li su zadovoljni, kolike su cene, gde rade, da li im se sviđa novi život…

Posle usvajanja novog nemačkog Zakona o useljavanju stručne radne snage iz drugih država, uključujući i onih koje nisu članice EU, a koji stupa na snagu 1. januara 2020. godine, sasvim izvesno je da će nastati „stampedo“ naših građana koji će pohrliti da rade u Nemačkoj.

Neki našu stručnjaci očekuju da će se te godine duplirati broj onih koji će napustiti Srbiju i krenuti put ove evorpske države, a procene se kreću do 200.000 građana.

Upravo raspisan novi konkurs

U najjačoj evropskoj ekonomiji uglavnom su srpski lekari i medicinski tehničari, IT stručnjaci, ali i zanatlije i vozači. Dakako da je najviše medicinara, koje Nemci jako cene, a koji mogu legalnim i sigurnim putem tamo da odu preko naše Nacionalne službe za zapošljavanje.

Upravo je nedavno otvoren novi konkurs za naše medicisnke tehničare za rad u Nemačkoj.

Plate su šarolike, a kako za „Blic“ potvrđuju medicinski tehničari one su od 2.000 do 2.500. evra.

Iznajmljivanje stanove izbija im iz džepa od 350 do 500 evra mesečno, u zavinsosti da li su u nekom manjem mestu ili velikom gradu, a cene hrane, krpica, u kafićima su iste ili malo veće nego u Srbiji.

„Radim kao babica i plata mi je 2.500 evra“

Veljko Živanović (26) otišao je iz Beograda u Gelzenkirhen, u novembru 2016. godine. Do tada je radio u KBC „Dragiša Mišović“, sada je, kako kaže „babica“ ili akušerski tehničar u nemačkoj bolnici.

– Ovde su zdravstveni radnici svih profila jako cenjeni i poštovani. Najveći problem predstavlja dugo čekanje na vizu i ostalu propratnu dokumentaciju, kao i jezička barijera. Zbog specifičnosti odeljenja na kojem radim, moja plata je okvirno oko 2.500 evra mesečno. Tu su uračunati svi dodaci na noćni rad, rad praznikom, pripravnost… – kaže za „Blic“ Veljko.

Prema njegovim rečima, živi u stanu veličine 64 kvadrata i plaća ga 350 evra.

– Ostali ukupni mesečni troškovi, bez hrane, izlazaka, su 310 evra, a to su – struja – 80 evra, grejanje – 50 evra, a koje se plaća tokom čitave godine, internet – 40 evra, mobilni telefon – 40 evra, obavezno osiguranje za auto – 100 evra.

Kako Veljko opisuje, cene namirnica su malo veće u odnosu na Srbiju, ali i cene u restoranima i kafićima.

Dobio sve što mu je u Srbiji falilo

– Kilogram pomorandži, na primer, košta 2 evra, krompira 0.80 evra, belog hleba 2.39 evra. U kafiću jedna kafa košta oko 2.5 evra, isto toliko i limenka gaziranog pića. Bez obzira na to, sam život se značajno razlikuje, ali se čovek vremenom navikne. Najveći problem jeste zakazivanje termina, za sve. Nemoguće je otići u opštinu, banku ili bilo koju drugu ustanovu, a da nemate termin – otkriva Veljko.

Dodaje i da su Nemci jako obazrivi, poštuju zakon, pravila i nikako ih ne možete „zeznuti“, što je našim ljudima u krvi.

Ali, ono što se, kako kaže, drastično razlikuje od Beograda, jeste noćni život – gotovo da ga tamo i nema.

– Ali, kako vreme prolazi, sve više sam zadovoljan, nisam se ni jednog trenutka pokajao. Ovde sam dobio sve ono što nisam u Srbiji, a što sam želeo – poentira on.

Doba plata, čak i previše slobodnog vremena i sve najbolje

Njegova koleginica Milica Jovičić (26) napustila je prošle godine Beograd, a radila je kao pedijatrijska sestra u Dečjoj klinici u Tiršovoj.

– Otišla sam da radim u bolnicu blizu Dizeldorfa i zadovoljna sam. Plata mi je 2.000 evra. Slobodnog vremena imam dosta, a nekada i previše. Upravo sam dobila sedam slobodnih dana. Radna nedelja je 40 sati, baš kao i u Beogradu. Uslovi za rad su odlični, kao i plata. Sve je plaćeno – noćne smene, praznici, bolovanja. Jedino ako si duže od četiri nedelje na bolovanju, dobijaš 80 odsto od plate, ali dobijaš fionasijsku pomoć za lekove i negu, ukoliko si teško bolestan – objašnjava Milica.

Cene skoro iste kao u Srbiji

Prema njenim rečima, trudnice primaju punu platu tokom trudničkog bolovanja i imaju pravo na tri godine odsustva posle rođenja svakog deteta.

– Što se tiče života, cene u prodavnicama su gotovo identične kao u Srbiji. Nešto je malo skuplje, nešto jeftinije, ali u proseku svede se na isto. Režije su skuplje, ali to opet zavisi od lokacije. Što je stan bliži velikim gradovima, to su računi viši. Stan od 50 kvadrata plaćam 490 evra. U cenu je uračunato sve osim struje, koja košta 50 evra mesečno. Ukoliko tokom godine potrošim manje, vraćaju mi to što sam pretplatila, a plaćam ukoliko sam potrošila više – priča ona.

Kako Milica dodaje, „krpice i kozmetika identično koštaju kao u Beogradu, ali ovde, na primer, ima često nekih akcija i sniženja, tako da to ispadne povoljnije“.

Osim ovo dvoje medicinara, prava „invazija“ Balkanaca je bila i u bolnici „Pasauer Volf“, u bavarskom mestu Bad Grizbah.

Deo ove eks-ju „bande“ je i Tamara Vlajnić, koja je u Nemačku stigla u martu prošle godine, dok je ostatak ekipe došao ovog avgusta.

Kada je ona stigla u Bad Grizbah, u timu je bio samo jedan „naš“ tehničar, koji u tom gradu živi već desetak godina, i dvoje iz Bosne. Očekivao se dolazak još 15 tehničara iz Srbije, s obzirom na to da bolnica otvara još jedno krilo.

„Ima nas puno ovde“

– Mi se međusobno dosta dobro slažemo i tu smo jedni drugima da se nađemo. Čitava bivša Jugoslavija je tu, a apsolutno ni u jednom momentu nisam osetila bilo kakvu dozu nacionalizma i mržnje zbog svega što se dešavalo devedestih. Jednostavno smo svi tu i jedni drugima olakšavamo – ispričala je Tamara za „Blic“.

O tome koliko se naši ljudi u tuđini druže, Tamara priča da se tokom radne nedelje ponekad okupe, „kako ko i kada može“.

– Uglavnom sam vikendima u Minhenu, jer su mi tamo svi prijatelji. Moje „naše“ kolege iz bolnice se mnogo više druže međusobno, jer su i istom smeštaju, gde imaju i bazen na raspolaganju. Nedavno su dobili i veliku zajedničku kuhinju, pa često kuvaju zajedno, i naravno zovu da probamo domaću hranu. To im je bolnica obezbedila, i koliko čujem, zadovoljni su – kazala je ona i dodala da je motiv dolaska na rad u Nemačku kod svih, uglavnom, novac.

Usavršavanje ali i novac

– U mom slučaju je to bilo i usavršavanje i mogućnost specijalizacije do koje je ovde mnogo lakše i brže doći. Stvari su prilično jasne: ako radiš, trudiš se, dobar si u tome, pokazujes želju da učiš, ne moraš da brineš o ostalim ometajućim faktorima, jer ih ovde nema – priča Tamara.

Ona kaže da joj odluka o emigraciji nije došla preko noći.

– Nisam se pokajala zbog nje, mada ume da je „uhvati“ nostalgija, pogotovo ako dugo ne odem kod svojih. Trudim se da na svakih četiri ili pet meseci odem kući, barem na par dana. I dalje smatram da je ovo jedna od najboljih odluka koje sam donela u životu. Čovek izađe iz zone komfora i poraste – zaključila je dr Vlajnić i ističe da joj iz Srbije najviše fale dva B – bruk i brat.