smece-reka
Magazin

Ako si kreten prema prirodi koja ti vazduh daje, kreten si i prema ljudima i životinjama sa kojima živiš

Danas na plaži kraj Dunava (stavljam „danas“ zbog konkretnog događaja, inače se desilo stotinu puta) tata je petogodišnjem sinu na pitanje: „Gde ću s ovim?“ (klinac pokazuje praznu kesu od smokija), rekao: „Zakopaj je u pesak“.

Zgranuta ko da je u pitanju zakopavanje leša, dobacila sam malom: „Ni kući ne zakopavaš, idi do kante“.

Nakon ovoga očekivala sam da će ćale da burno reaguje, ali on je samo rekao, izvlačeći sopstveno dupe na račun deteta:“Da zakopavaš u pesak, pa jesi li ti normalan?“.

Suncem pometen nije mogao da pretpostavi da sam čula šta je dva minuta ranije savetovao detetu. No, nije mi bilo do daljeg natezanja, ako Bog da i sreća junačka, kesica će završiti u kanti (mada čisto sumnjam).

Zašto pišem o kesi smokija kada su novine preplavljene crnom hronikom, samoubistvima, krađama, aferama, a i već se navode aktuelni učesnici predstojeće Zadruge?

Zato što je priroda na izdisaju, planeta je na izdisaju (čuj, ovu, drobi o planeti) a sve je više generacija koje su apsolutno u fazonu „jebo prirodu, imam net i komp u sobi“.

Moji tata i mama nikada me nisu seli pred sebe i naširoko pričali o važnosti očuvanja sredine u kojoj živim. Nisu mi pričali o ozonskim rupama, izduvnim gasovima, vremenu potrebnom da se reciklira jedna kesa od smokija ili omot od krem bananice, nisu do sada nijednom upotrebili reč „organsko“, ali su zato smeće ubacivali u kante, a ako nema kanti (što je vrlo često kada pričamo o malim sredinama) stavljali bi ga u kesu, pa u torbu pa ga nosili do kuće.

Ne znam da li sam postala ekološki „osvešćena“ zbog toga, jednostavno ko ima iole mozga u glavi neće uništavati okolinu u kojoj živi.

Malo sutra.

Svakodnevno srećem mame čija deca na njihove oči zavfrljače smeće u travu. Vozači izbacuju prazne kutije od cigareta kroz prozor, neretko i flašice od vode. Stanari zgrada tresu stolnjake i tepihe na glave ljudi koji šetaju ispod. Dunavom plove kore od lubenice, pet ambalaža, limenke (to je , da, sigurno iz Nemačke stiglo).

Divlje deponije niču kraj puteva.

U malim mestima ljudi su slobodni da seku zdravo drvo pred kućom da bi im se videla friško urađena fasada ili zbog toga što im samo „smeta lišće u jesen“.

Dvorac Dunđerskih u Čelarevu ižvrljan je auto sprejem, na stepeništu flaše i smeće, kandalaber nakrivljen nečijim besom. Stecište pijandura i narkomančića.

Malo ko još kupi govno svog psa. Ne kupi ni svoja.

Mi ćemo izumreti od sopstvenog smeća, kako onog što izgovaramo kroz usta tako i ovog što sejemo unaokolo ko da je sve naše i samo nama, sada, pripada.

Zapanjujuć mi je i zabrinjavajuć odnos čoveka prema prirodi. Nema tu nikakve tajne, dišeš vazduh što ti ona daje. A ti onda uzmeš i prelomiš drvetu grane. Kako bi izgledalo da tebi neko prelomi ruke? To ti je isto.

Šta misliš da neko uđe u tvoj stan i počne da baca smeće gde stigne? Pljune ti na tepih šlajmaru. Auto sprejem išara zidove, ispiša u ćošak i usranu pelenu deteta zavuče u otvor između zida i plakara, razbije luster?

Ne sviđa ti se to? Pa, kako? Isto to ti radiš kad izađeš iz stana, samo je još gore jer truješ nas više.

Javno Komunalno preduzeće koje obavlja komunalne delatnosti u opštini Bačka Palanka i koje bi trebalo da da primer kako se 8održava čistoća (a hahahaha) dopušta da groblja izgledaju kao džungla (kažu nemaju dovoljan broj radnika), da se iz kontejnera preliva smeće u slapovima, fale kante pa ekološki zatucani ljudi imaju alibi.

I onda ja u 21 veku radim intervju sa direktorom JKP na temu nepokošene trave i smeća. I onda on kaže na primer „biće kanti, biće“ (kao da obećava prečišćavanje Dunava) i onda se te dve ili tri kante čekaju godinu do dve. U međuvremenu niknu tri divlje deponije.

Ne grlim drveće, ali sam mu zahvalna. Ne milujem mu lišće, ali mu ni ne kidam grane da se njima mlatim od komaraca. Ne čupam cveće. Nosam smeće ako nema kante. Ne pljujem kad mi naiđe, progutam u sebe.

Isto učim i svoje dete.

I možda vam je ovaj tekst u hipi fazonu „Daj nam Sunca…“ i slično, ali meni je prilično važan jer čovek koji može da lomi mladicu drveta na pravdi Boga, sutra će možda lomiti šape nekog psa ili još gore šake nekog deteta.

Taj koji švrlja auto sprejem po istorijskom spomeniku, razbija flaše ispred njega, krivi kandalaber snagom besa je onaj koji će udariti ženu, ići da kamenuje gejeve ili razbija budice i izloge radnji koje drže neke nacionalne manjine.

Onaj koji baca smeće kroz prozor auta ili stana je isti onaj koji će ti sutra klompama lupati iznad glave, jer nerazvijena ekološka svest je kao metastaza ove regularne svesti. Ili, ako si kreten prema prirodi koja te okružuje i vazduh daje, kreten si i prema ljudima i životinjama sa kojima koegzistiraš.

Nijanse su u pitanju.

Smeće koje je pronašla na Fruškoj gori na gospodski način vratila vlasniku

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku