Neće nas silom, ucenama i batinom miriti nikakva međunarodna zajednica. Mi zločine jedni prema drugima moramo pamtiti, na njih podsećati i tražiti u sebi snagu da oprostimo kroz sveopštu saradnju i edukaciju budućih naraštaja, ali nikada se monstruoznosti krvoločnih i pobesnelih pojedinaca, počinjene u ime jednog celog, ne smeju zaboraviti, pre svega iz straha da će se iznova dogoditi.
Bilo je previše leševa, hladnjača, masovnih grobnica, odsečenih glava, smrtonosnih jama, nestalih, proteranih, prognanih.
Balkan smo oduvek zvali bure baruta, ali samo mi, koji na njegovom tlu živimo generacijama uz sve nedaće i nesreće, znamo šta je to što ovaj prostor čini lepim i specifičnim u odnosu na ostatak Evrope i sveta.
Te podele po veri, po imenima i prezimenima na Balkanu moraju biti nebitne i nevažne pred jednostavnim i pravim pitanjem – Jesi li ti dobar ili loš čovek?
Uvažavanje tih minornih razlika i uživanje u lepoti te različitosti stvar je kućnog vaspitanja i lične higijene.
Poslednji ratovi devedesetih iznedrili su ratne hijene, najgore među nama, koji su dobivši noževe, puške i odrešene ruke pomislili da su veći i od Boga.
Među njima je i čovek sa srpskim imenom i prezimenom. Čovek koji je osramotio svoj narod misleći da sopstvenom monstruoznošću rodoljubivo pomaže, verujući istinski da obavlja prljav posao za uzvišeni cilj vredan divljenja svojih sunarodnika.
On danas svoje dane provodi u zatvoru u Estoniji, gde se nalazi odlukom i presudom diskutabilnog Haškog tribunala koji ga je osudio na doživotnu robiju zbog zločina u Višegradu.
Njegovo ime je Milan Lukić. To ime vezuje se i za otmicu u Štrpcima 1993. godine, kao i za otmicu u Sjeverinu koja se dogodila godinu dana ranije.
Nakon trideset godina porodice otetih i nestalih Srba muslimanske veroispovesti još uvek čekaju na svoju državu kako bi se razrešila sudbina njihovih najmilijih.
„Osvetnici“ Milana Lukića
Tog 22. oktobra 1992. godine jedinica „Osvetnici“ pod komandom Milana Lukića načinila je stravičan zločin kada je iz autobusa izvukla 16 civila iz Sjeverina koji su krenuli na posao u Priboj. Put od Sjeverina do Priboja vodio je preko teritorije koju su kontrolisali vojnici Republike Srpske, a preduzeća u Priboju svojim radnicima izdavali su posebne dozvole kako bi ih koristili kao propusnice kroz kontrolne punktove.
Do tog krvavog dana radnici su mislili da su uz te propusnice zaštićeni od vojske i paravojnih grupa, međutim onda se dogodilo ono što se nije smelo, što se moralo sprečiti.
Većina radnika pribojskih fabrika zbog straha za život mesecima nije dolazila na posao, a tog datuma su krenuli po obećanu i dugoočekivanu platu.
Iz autobusa, pribojske “Rakete”, izvedeni su samo radnici sa muslimanskim imenima i to 15 muškaraca i jedna žena.
Otete su kamionom parkiranim ispred dan ranije spaljene kafane “Amfora” odvezli u Višegrad, u motel “Vilina vlas”, da bi ih zločinci nakon nekoliko dana mučenja i iživljavanja pobili, a tela bacili u Drinu.
Ovo su žrtve imenom i prezimenom:
Meho Hodžić (37), Mevlida Koldžić–Hodžić (30), Ramahudin Ćatović (24), Medredin Hodžić (30), Mustafa Bajramović (44), Mehmed Šebo (30), Idriz Gibović (50), Hajrudin Sajtarević (37), Mithad Softić (42), Derviš Softić (39), Sead Pecikoza (30), Mujo Alihodžić (42), Alija Mandal (38), Muzafer Hadžić (36), Ramiz Begović (59), Esad Džihić (24), a samo dan ranije, isto veče kada je gorela kafana “Amfora”, bez traga je nestao Sabahudin Ćatović. Ni on do danas nikada nije pronađen.
Priznati im status civilnih žrtava
Njima i njihovim porodicama nije priznat status civilnih žrtava rata, iako se pokušalo i pred domaćim i međunarodnim sudovima doći do neke naznake pravde. Na ovaj problem i odnos države Srbije prema svojim državljanima godinama ukazuju iz civilnog sektora, odnosno nevladinih organizacija.
“Država Srbija uporno odbija da porodicama žrtava iz Sjeverina prizna status članova porodica civilnih žrtava rata, koji bi im donio skromnu, ali važnu simboličku i materijalnu podršku. Razlog za to su diskriminatorne odredbe kako prethodnog, tako i sadašnjeg zakona koji reguliše prava članova porodica civilnih žrtava. Naime, iako su žrtve iz Sjeverina bile državljani Srbije, zločin se dogodio na teritoriji BiH i izvršili su ga pripadnici vojske koju Srbija ne smatra neprijateljskom. Iz tih razloga, oni u očima institucija Srbije nisu civilne žrtve rata“, navode u zajedničkom saopštenju Fond za humanitarno pravo, Žene u crnom i Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda.
Neophodno je da se sudbine nestalih reše i da se bez međunarodnog interesnog faktora dođe do pomirenja među ljudima, među narodima i državama. Neophodno je priznati i razumeti drugu stranu, a ne momentalno se hvatati za oružje po naredbi bilo kakvih političara, domaćih ili stranih.
Dragutin Dragićević zbog ovih zločina je pred našim sudovima osuđen na 20 godina, a Đorđe Šević na 15 godina zatvora.
Milana Lukića i Olivera Krsmanovića, koji je navodno još uvek u bekstvu, sud je u odsustvu osudio na po 20 godina zatvora.
Ima li majčina suza nacionalnost i veroispovest?
Neko vas rodi, doji i čuva od kilo mesa, od vekne hleba čeka da narastete, a onda ceo taj proces prekidaju ubice bez trunke savesti. Dodatno je bolno što je i njih neko rađao, čuvao, školovao. Ali i mržnjom zadojio.
Kako su i zašto postali to što su postali teško je razumeti. Rat nije igra, rat je pakao i od ljudskog društva pravi zverinjak.
Koliko je majki, sestara, ali i braće i očeva proplakalo u grčevitom previjanju kroz nevericu da je njihove voljene neka zver sa ljudskim likom mučila, maltretirala i potom likvidirala.
Svaka ta suza prolivena zbog zločinaca i monstruma koji su ubijali nenaoružane ljude, žene i decu velika je i teška poput crne rupe koja se nikada neće ispuniti nakon tako nenadoknadivih gubitaka.
Na kraju, da li je važno da li ta suza teče niz srpsko, hrvatsko, albansko, bošnjačko, crnogorsko, makedonsko, pravoslavno, katoličko ili muslimansko lice? Da li je to mera u kojoj biramo da živimo ili je to negovanje dobrih komšijskih odnosa i trud da svakoga dana budemo bolji jedni prema drugima?
Vučić u Priboju: Svi koji hoće da pucaju u džamije će završiti iza rešetaka
Dodaj komentar