Prvi put sam ga srela kad je došao da mami iznese drva preko 24 strma stepenika na prvi sprat. Da naređa na terasi koliko već može da stane, jer do šupe je daleko, a ona je stara, slaba žena. Mlad momak, dvadeset i kusur, predivnog osmeha, lep, iskrenih, širom otvorenih očiju. U čudu što mu nudimo kafu, sok…
Tada, kad smo se upoznali, Bane je imao jedva 25 godina, ženu i troje male dece. Jedno je bilo beba. Radio je sve što se nudilo i danju i noću – selio, cepao drva, tovario, nosio, vukao, mučio se, sve, samo da ženi mlađoj par godina od sebe i njihovoj deci obezbedi što je više mogao.
Uspevao je.
Viđali smo se jednom mesečno, a on mi je sa osmehom pričao o svojim klincima, pili smo kafu, dramila sam što preskače po 2 stepenika dok nosi težak teret, mlad je, da sačuva kičmu, on se smejao i pričao da mora da žuri, da stigne na još jedan posao, pa još jedan, pa tako sve dok ne padne od umora i stigne kući, svojoj porodici.
O ocu nije pričao nikada, o majci samo da živi tu, u gradu, i da i ne svrati da vidi ni njega ni unučiće. I to sa osmehom, mirio se sa tim, srećan što ima tu svoju divnu bučnu porodicu kojoj je on bio otac, gde je njegova žena brinula o deci, a on je menjao kad god je mogao, srećan što konačno ima pravu, samo svoju porodicu.
Zaposlio se posle izvesnog vremena u onoj fabrici gde se motaju kablovi i radi crnački, i tu je bio najbolji, ubijao dve norme…nisu mu produžili ugovor posle tri meseca. Ne zna zašto. Nije ni mario, vredan i snažan, mlad i pun elana, našao je drugi posao. Naravno, fizički.
Nije se štedeo, ni sekunde. Njegova deca morala su da imaju sve. Njegova žena morala je da ima sve. Sve što je on mogao da im pruži, sve što on nikada nije imao.
Slala sam mu povremeno čokolade za decu, davala više para od onog što nemam, svesna da on nema još i više. Nikad, ali nikad se nije žalio. Radio je sve, radio je sa osmehom. Radio je za svoju decu.
A onda se nekako dogodilo da se punih godinu dana ne vidimo.
Pre petnaestak dana pozvala sam ga da vidim zna li nekog ko može nešto da mi iznese od nameštaja iz kuće. Mislila sam da je u poslu, gužvi, da ne cimam njega, nego da mi nekoga pošalje. Rekao je samo: ‘Doći ću oko 3’.
Bila sam pred kapijom. Stigao je, nasmejan, ali nekako drhtavim osmehom, očiju tužnih. Lice crveno od ekcema. Stres na deseti. Ni traga onom dečaku kojeg bih za sina poželela, makar ne fizički. Pitam: ‘Čekao si ženu da bi mogao da dođeš?’
Odgovara: ‘Koju ženu?’
Ja ga nemo gledam, u šoku, ne čujem kako mi govori da ga je žena ostavila samog sa troje male dece, jedno drugom do uveta, ne dolazi mi do mozga da majka može da ostavi svoju decu…Pitam zašto. Kaže da se udala za nekog starijeg čoveka, za pare i seosko imanje, rodila mu dete, za ovo troje i ne pita.
Zvoni mi u ušima, majka, mlada žena, tek devojka, oboje mogu deca da mi budu, mesecima ni telefonom za svoje troje dece nije pitala. Kaže mi: ‘Nemoj da brineš, selim, radim šta stignem, sve imaju, sve sam ih naučio.’ Mislim na najmlađeg koji je tek trogodišnjak, koga čuvaju nešto stariji brat i sestra od devet godina.
Mislim na njega koji kaže da ne može ni da počne da radi neki redovan posao jer nema gde decu, najveći mu problem srednji, najmlađi, ko da ih čuva posle vrtića, ko da ih uzima iz vrtića. ‘Dobri su’, kaže, ‘vaspitavam ih da znaju da se paze kao ja što znam’.
Plačem u dvorištu dok on preskače ponovo po dva stepenika noseći neke delove jebenog regala koji su mi višak u kući, duša mi se kida misleći kako taj mladi čovek od sada 29 godina, to dete, dete koje nije imalo svoju porodicu, ponovo porodicu nema, nego je samohrani otac koji žrtvuje svoje zdravlje, kičmu, živce i život da sve obezbedi deci koju je majka ostavila.
Zamišljam ga kako im objašnjava da mama sad ima novu bebu o kojoj brine pa ne može i o njima. Mama je u nekom selu, udala se za pare i kuću, mama nije tu. Kako spavaju ta deca bez svoje mame? Kako se uspavljuju samo uz tatu, tek stasalog muškarca koji nosi planetu na leđima?
Kaže mi: ‘Ne brini, ćerka već zna sama da spremi makar jaja, viršle, krompire, da opere sudove’.
Šta jebote ne brini, devojčica od devet to ne treba i ne mora da zna. A ona zna. Zna i da je majka i nju i braću ostavila kao stare stvari na smetlištu i otišla. Rodila drugo, ne, četvrto dete.
Ne zove ih. Ne šalje poruke. Nije pitala kako su kad su svi imali koronu. Nije je bilo briga. Nije došla ni jednom da ih vidi. Nije je bilo briga. Ne pita imaju li šta da jedu. Nije je briga.
Kaže, traži poslodavca u Kruševcu ili okolini koji bi ga makar puštao da decu iz vrtića uzme…ne traži milostinju, traži posao. Da prehrani decu. Samohrani otac. Od 29 godina.
Svi treba da se pokrijemo po ušima, ćutimo i smrdimo. U svojim bednim prividima lepog života, dok se jedan mladi čovek bori za svoju porodicu. Treba da nas nema.
Bela kuga? Eto, gospodo i gospođe, kako žive naša deca. Meni je i dalje knedla u grlu i otplačem ih svakog dana. Baš njih, ovu malu, divnu porodicu koja ne traži ništa niotkoga.
A vi, kako ste?
Dodaj komentar