Norveška spada u zemlje sa najboljim obrazovanjem na svetu pa nije čudo da njeni učenici osvajaju svetske nagrade. Ipak, nekoliko stvari koje norveško obrazovanje čine toliko dobrim će vas iznenaditi. Praktična nastava, briga o zdravlju učenika, zabrana mobilnih telefona na časovima, samo su neke od stvari koje karakterišu obrazovanje u Norveškoj.
Osim toga, u Norveškoj na kraju školske godine sva deca polažu ispit iz glavnih predmeta – anonimno. Računa se samo zbirni rezultat cele škole. Ako rezultati nisu dobri, škola je u problemu. Đaci se trude, jer svi žele da njihova škola pobedi.
Jedan od prvih dopisa koji nam je stigao kada su deca krenula u školu u Norveškoj odnosio se upravo na ishranu, a zapravo je zvanična državna politika koja gaji zdravu naciju (nisu džaba među najdugovečnijim na svetu), ali i predstavlja podršku roditeljima.
Sećam se koliko sam dugo u Srbiji, koja ubi od upozoravajuće statistike o bolestima koje pogađaju sve mlađe i naciji koja je sve starija, insistirala da Iskra od kuće nosi sendviče u školu, dok je ona svakodnevno cvilela kako druga deca jedu u pekari i vraćala mi tek načetu hranu dok joj i sama nisam počela da dajem novac.
U Norveškoj je jasno, u školi nema belog hleba, niti slatkiša. Pecivo i da ne pominjem, jer u ovoj zemlji nema ni peciva ni pekara, osim jedne u centru grada u kojoj se može kupiti prazan kroasan i nekoliko vrsta hlebastih slatkih kifli sa nekim suvim voćem.
Moguće je naći i kuvane ili grilovane viršle na kioscima na kojima se prodaju karte za prevoz, novine i sokovi.
Međutim, i uprkos ovom kakvom-takvom izboru, deca niže osnovne škole (zaključno sa sedmim razredom) ne smeju da napuštaju dvorište dok traju časovi.
Tako da Iskra i Petra pojedu sve što im mama spremi, uključujući sendviče, mleko, voće i sir…
I koja su još stroga pravila? Kad počne škola, učiteljica donese koficu u koju deca ubace svoje mobilne telefone koji im se vrate na kraju časova i koje smeju da koriste tek kada izađu iz dvorišta…
I za kraj još jedno, možda i najvažnije pravilo – dečija sreća je na prvom mestu, što rečeno na norveškom glasi: prljavo i boso dete je srećan mali čovek!
Dete koje se valjuška, igra i sedi gde mu je volja u Norveškoj je prirodni zakon, a ne stvar vaspitanja, dozvola i zabrana.
Dete u prljavoj odeći je zdravo dete, biće koje diše punim plućima. Još ako je boso!! Mada je ovde teško naći obuveno dete, ne samo u školi ili zgradi, već leti i napolju, u dvorištu…
Svaki učiteljski tim sastoji se od 4 do 6 učitelja i odgovoran je za edukaciju 60 do 75 dece.
Nastavnici zajedno izrađuju učenički raspored iz nedelje u nedelju i prave svoje planove koj su naravno utemeljeni na nacionalnom kurikulumu i opravdavaju očekivanja školskih lidera.
Svi učenici imaju iste metode učenja kroz multidisciplinarne teme, kroz razne zanimljive projekte obrađuju određenu tematiku. Učitelji uzimaju ideje jedni od drugih.
Učenici osmih razreda, uzrasta 13 godina, recimo proučavaju potrese i vulkane. Zamišljaju da se penju na Mount Everest.
U pripremama moraju najpre proučiti kartu, vreme i klimatske uslove. Zatim predlažu najbolju rutu za penjanje, prave listu potrebne opreme, računaju koliko će im vremena biti potrebno, izrađuju budžet…
Da bi rešili sve te zadatke učenici moraju naći puno informacija i zajednički detaljno raspraviti o svemu.
Deca većinu vremena provode u malim grupama jer se sve bazira na teoriji da se najbolje uči kad – mislimo , razgovaramo i rešavamo zadatke zajedno!
Jako su angažovani u onome što rade. Često ne žele uopšte pauzu jer jako želi nastaviti i završiti posao koji su započeli.
Hahahaha mora da se šalite! Norveška ima najbolje školstvo – ko vas je to slagao? Pozdrav iz jedne srednje škole u Oslu (u kojoj radim kao nastavnik) gde imamo detektore za metal na ulazu i nosimo mobilne tlf u svakoj prilici sa sobom za slucaj da nas neki ucenik napadne ili neki pocnu da se biju.