Novosadski restoran odbio porodicu Đoković zbog MHE i podelio srpsku javnost

Novosadski restoran veganske hrane odbio je da uradi ketering za događaj koji organizuje „Fondacija Novaka Đokovića“, zbog toga što se Vera Ristić, majka Jelene Đoković, dovodi u vezu sa poslovima oko malih hidroelektrana.

Kako su do sad pokazala mnoga istraživanja ove male hidrolektrane prave veliku štetu ekosistemima na našim planinama, količina struje koju mogu da proizvedu je veoma mala, a sa druge strane od države se dobijaju značajna sredstva kao podsticaj za ovaj alternativni način proizvodnje električne energije.

Princip ispred zarade

Dakle, najkraće rečeno mnogo štete, malo struje, puno para za one koji bi da obrnu lovu bez prevelike odgovornosti. 

Jednom restoranu koji se bori na lokalnom tržištu, veoma je važno da dođe do velikih klijenata. Zato je još važnije kada tim klijentima kaže NE iz etičkih razloga.

Ipak, neko je odlučio i to da popljune

Zašto?

Zato što smo svesni da sami nemamo muda za takav etički čin i samim tim kad neko pokaže da može da se kaže ne, mi osećamo kompleks niže vrednosti. 

Ako je neko kod nas radio bilo kakav posao privatno, zna kako tržište funkcioniše. Nelojalna konkurencija, firme „koje su relaksirane kad je porez u pitanju“, firme koje dobijaju klijente jer su bliske vlastima i firme koje posećuje inspekcija jer su javno rekli nešto protiv vlasti. 

U takvom svetu borba za svakog klijenta je deset puta teža nego inače. Pokušavati da pritom održiš neke etičke principe je kao da si sebi oko vrata stavio još jedan jaram od 10 kilograma. 

To naravno neće zbuniti naše dežurne kritičare. 

Svaka reklama je dobra reklama

Oni su sve prozreli. Oni su videli šta se krije iza toga. Neće njih niko prevariti svojom etikom. Jer etika ne postoji. Postoji samo pognuta glava i nesposobnost da se kaže NE. 

Tako ste na ovu vest mogli da pročitate komentare tipa:

„Veća mu je reklama da odbije nego da prihvati.“

Džaba ste ljuštili kilo cvekle

Kada radite ketering kod klijenta kao što je „Fondacija Novak Đoković“, ozbiljne su šanse da vas vide još neke „krupne ribe“.

Kada odbijete tu ponudu zbog etičkih principa, doći će vam nove mušterije možda, ali ljudi koji poštuju ovaj moralni princip verovatno nemaju baš takve kućne budžete koji će vam doneti ogorman profit na dnevnom nivou. 

Bilo je i onih krajnje podrgogljivih komentara: „Eto, džaba ste ljuštili kilo cvekle.“

Nisam vegan, ne posećujem veganske restrane, ali zaista nemam potrebu da ismevam ljude koji se tako hrane.

Neko ti pokaže istinski moralan i jednostavan čin, a ti uzmeš da se ceriš  i dobacuješ hejt na cveklu? 

Eto, zato nama nije bolje. 

Poslovi Vere Ristić oko MHE

Mi kad vidimo ono malo svetlo, ono nešto dobro, ono  malo zrno žita među kukoljom, mi ga zašlajmarimo i izuriniramo po njemu da se „ne daj bože“ ne bi primilo na ovom našem siromašnom tlu. 

Naravno, tu je bilo i onih skeptika koji su se pitali da li je zaista Vera Ristić, majka Jelene Đeković, investitor u MHE. O tome je pisao CINS u tekstu Male hidroelektrane: Država i firme povezane sa Vučićevim kumom najviše profitiraju.

Bilo je među komentatorima i onih koji su apsolutno podržali ovaj čin i shvatili su da to nije samo poslovna stvar jednog restorana.

Pa ipak, ne mogu da ne bodu oči svi oni komentari cinizma i podsmeha. 

REKE VAM NE DAMO: U Beogradu protest protiv izgradnje malih hidroelektrana (FOTO)

Gubitak alibija

Kada pogledate koliko su neki od tih komentara sočno napisani, sa koliko prezira, ne možete da se ne zapitate odakle nekom potreba da tako oskrnavi taj posve jednostavan, ali vrlo etičan čin? 

Odgovor je jasan – ako svi isprate primer tog restorana, izgubićemo pravo na argument: „Takvo je vreme i svi bi tako uradili.“

Onda ćemo morati da se suočimo sa tim, da to što smo pognuli glavu i ćutali na sve, ne spada u kategoriju odrastanja, već gaženja principa. 

To što smo  prodali glas za 300 evra mesečnih prihoda, nije realnost, već naša nedoslenost. 

To što bismo se mi možda uvukli u dupe i najgorem tajkunu, nije „“takvo je vreme došlo“ već moralna prostitucija. 

Ovakvav  potez jednog malog lokalnog restorana, dovoljno odvažnog da stane iza onog što smatra da je bitno, jeste šamar u ulice svima onima što se vade na „Ma ćuti, dobro je.“

Zbog tog čina oni se osećaju mali pred samim sobom, svesni svoje jadnosti. I  zato se treba dobro naceriti i iskezečiti ta usta unakažena izgovorima i ćutanjem u trenucima kad treba da se govori. 

Ali, čak ni tako cinični i bedni nisu važni oni. 

Važan je ovaj primer i važni su svi oni koji će biti ohrabreni ovim primerom da kažu NE onome za šta veruju da ne valja. Makar ih bilo i dvoje. 

Jer samo nam ti ljudi, ta zrna žita među kukoljem, daju nadu da će nekad biti bolje.