Bivša vaterpolo reprezentativka Novosađanka Nastasja Nedimović podelila je sa svojim pratiocima na Instagramu srećnu vest:
“Pobedila sam rak!”
Nakon pet godina borbe sa rakom koštane srži koji je Nastasji otkriven tokom druge trudnoće u 27 godini života, od nepokretne žene kojoj nisu davali optimistične prognoze Nastasja je pokazala da snaga volje, upornost, zdrav način ishrane, zdrave navike i pre svega ljubav i podrška mogu da obrnu karte koje su su joj dodeljene. Ona je sada zdrava žena koja “diše kao nikada do sada”.
U razgovoru za Luftiku, Nastasja nam je ispričala svoje iskustvo i borbu.
Tvoj Instagram profil cancer.influencer za mene koja se sumanuto plaši ove opake bolesti pravo je otkriće. Vrlo inspirativan, ohrabrujuć, sa fenomenalnim savetima, bez patetike i unošenja straha. Na njemu deliš savete o zdravoj ishrani, zdravom stilu života, recepte, pričaš o svojoj borbi na način koji ohrabruje. Kao rezultat toga nedavno je izašla tvoja elektronska knjiga IMUNOMANIA, a kreirala si i liniju kapa BE BOLD. Još bolja stvar je što si od prodaje donirala deo sredstava za lečenje dece i odraslih obolelih od raka kao i za udruženja koja se bore za isti cilj. Jesi li mogla da veruješ u sve ovo onih meseci kada si se bukvalno borila za život?
Nikako! U onoj situaciji sam razmišljala samo kako da izvučem živu glavu, kako da prohodam, odradim hemoterapije i transplantaciju koštane srži i izdržim sve to fizički i psihički a potom se, bez nekih velikih posledica vratim svojoj deci i porodici nazad. Ni na kraj pameti mi nije bilo kako bih mogla uticati na toliki broj ljudi da promene pogled na svet, okrenu se ka zdravom životnom stilu i shvate koliku vrednost ima naš život.
Šta ljudi mogu da nađu u knjizi IMUNOMANIA, da li je prilagođena samo osobama koje se leče i oporavljaju od karcinoma ili za svakoga ko želi da se zdravo hrani?
Imunomania sadrži preko 140 recepata za 30 dana zdravih, izbalansiranih i ukusnih obroka,
kao i pripravaka za podizanje i očuvanje imuniteta. U knjizi možete pronaći i savete za stvaranje zdravih navika u kuhinji, kao i odnosa prema hrani. U njoj se mogu pronaći recepti i ideje za zdrav doručak, ručak, večeru, užine, šejkove, slatkiše, supe i čorbe, hleb i peciva, grickalice, slane i slatke umake i namaze, čajeve, sirupe i pripravke za podizanje imuniteta. Namirnice i obroci su ukusni, pristupačni, izbalansirani, brzi a nutritivno bogati i zdravi. Jednostavni, na moj način. Knjiga je namenjena svakome ko želi da se upusti u izgradnju i očuvanju svog imuniteta prirodnim putem sa vrlo malo truda.
Za sve koji nemaju više ideja šta da skuvaju za sutra, sve koji žele da se hrane zdravo, a ne znaju odakle da počnu, sve koji vole kratke, brze i jednostavne recepte, sve koji nemaju vremena da istražuju puno o zdravoj ishrani, sve koji vole balans i raznovrsnost, a ne krajnost u ishrani, sve koji žele da postanu osvešćeni oko zdrave ishrane, sve koji žele da imaju sve na jednom mestu što im je potrebno, sve koji žele da imaju više energije, sve koji žele da imaju manje kilograma, sve koji vole sebe… Za sve…
Koliko je tebi zdrava ishrana pomogla u borbi protiv raka koštane srži koji ti je dijagnostikovan u drugoj trudnoći kada si imala 27 godina?
Veoma! U periodu primanja hemoterapije konzumirala sam isključivo sirovu hranu: povrće, voće, orašasto voće i semenke, kao i sveže ceđene sokove, smutije i biljne čajeve. Kao nepokretni pacijent, mogla sam da se pohvalim svojim sistemom za varenje koji je savršeno funkcionisao. Ta lagana hrana dopustila je mom telu da se odmori od varenja, a omogućila isceljivanje organizma gde mu je bilo najpotrebnije. Mala količina hrane i isprekidani post takođe odmaraju telo, i ne oduzimaju preveliku količinu energije koja je potrebna za borbu protiv kancera.
Iz ove prespektive, šta te je “podiglo na noge” i stavilo u poziciju da vrlo smelo i hrabro kažeš “rak je glup, samo me je ojačao”?
Odgajana sam kao neko ko treba da se zauzme za sebe u životu, i kaže NE ukoliko je potrebno. Kao sportista, posedujem borbeni duh koji je veliki deo mog karaktera. Otud i rečenica „Ispao je glup (rak), samo me je ojačao“ u čemu leži velika istina. Naišao je na teškog protivnika, koji je rekao STOP. Iz svega izlazim jača nego ikad. Jer je zaista ona fraza „Što te ne ubije, ojača te“.
Da li si se nakon uspostavljene dijagnoze prispitivala šta je to dovelo do kancera, budući da se od četvrte godine aktivno baviš sportom, bila si do 20 godine reprezentativka Srbije u vaterpolu, dakle jedan zdrav sportski život?
Preispitivanje je jedan deo procesa koji vodi ka izlečenju. Da bi neko oboleo treba da se poklopi 1001 faktor. Nikada to nije samo jedna stvar koja te dovede do nekog oboljenja. Uvek je to više uzročnika koji se u jednom momentu, kada smo najslabiji i najosetljiviji, poklope. Bitno je pronaći uzroke u nama koje možemo da ispravimo kao što su nerazrešeni odnosi, osećanja, emocije, stres, ishrana, navike itd. Jer svakako da ne možemo da izmenimo to što smo tokom silnih ratova ozračeni. Zračenje bi bio jedan od uzroka nastanka kancera, a pored njega, ima ih još mnogo.
Možemo sve češće da pročitamo da je rak neka vrsta opomene čoveku da pod hitno nešto promeni u životu. Šta misliš o toj pretpostavci, veruješ li u nju?
Nalazim istinu u toj pretpostavci. To je znak i odgovor našeg organizma da smo krenuli u lošem pravcu i da je vreme da zastanemo i da razmislimo šta je to što nas čini bolesnim. Kao što sam napomenula, to zaista najčešće nikad nije samo jedna stavka. Zato je potrebno da kada se izlečimo, nastavimo i dalje živeti život i sprovoditi one navike koje su nas dovele do izlečenja.
Vrlo si hrabra, neustrašiva, jaka… kada se i uprkos tome uplašiš? Da li postoji neka misao ili više njih zbog kojih u momentu pretrneš i oblije te ladan znoj?
Hvala na datim epitetima. Jedina misao koja me uplaši je pomisao da ne budem tu za svoju decu u toku njihovog odrastanja i sazrevanja kao i činjenica da neću ostariti sa svojim voljenim suprugom Nemanjom. Najmanje me plaši činjenica da bih morala sve ponovo prolaziti u bolnici, trpeti iste bolove i stres jer znam da bih opet uspela i preživela. Strah je jedna potpuno normalna emocija koju je u redu da osećamo, jedino što ne smemo dozvoliti je da nas parališe na dnevnoj bazi.
Tvoja snaga je tvoja porodica, muž, sin Vuk i ćerkica Nia. Kako deca vide svoju mamu? Čemu želiš da ih sa ovakvim iskustvom naučiš, šta ti je najvažnije kada su oni u pitanju i njihovo odrastanje?
Mislim da je najbolje njima postaviti to pitanje. A ja bih volela da me vide kao osobu koja nikada ne odustaje, koja se bori, grize i čupa kada je najteže, koja voli da voli. Voli život, njih, sebe. Osobu koja voli da se smeje i širi optimizam. Što se njihovog odrastanja najbitnije mi je da su zdravi i srećni na svoj način i svakodnevno radimo na tome. Dosta pričamo o životu, sa realne strane. Ne želim da žive u neznanju kao i bez informacija, nespremni. Ne želim da žive u svetu nerealne bajke jer život nije bajka. Želim da nauče da smo mi sami tvorci svoje jedinstvene bajke.
View this post on Instagram
Da li je sve što si doživela promenilo tvoj pogled na život? Kako sada gledaš na neke trivijalne probleme oko kojih ljudi očajavaju, šta bi volela da im kažeš, na šta da usemere svoju snagu, a gde pod hitno da prestanu da je gube?
Jeste, promenilo je, ranije sam bila živac, delom i zbog te svoje borbenosti i srčanosti u sportu, ali naravno i zbog mladosti i neiskustva. Najčešći savet koji dajem je da nema potrebe da se nerviramo zbog nečega što ne možemo promeniti, jednostavno nema smisla.
Prošla si kroz oporavak, šta je ljudima obolelim od raka neophodno ukoliko pričamo o zdravstvenom sistemu, šta je to po tvom mišljenju što bi bilo neophodno da se promeni, uvede? Recimo da si na čelu nekog državnog Saveta koji treba da unapredi lečenje onkoloških bolesnika.
Ono što bi po mom mišljenju trebalo uvesti je mnogo više doktora i medicinskih radnika na odeljenjima onkologije i hematologije. Zatim dodatnih stručnjaka na polju ishrane kao i fizičkom oporavku pacijenta koji su, kao i ja, bili nepokretni. A ono što je najbitnije od svega je da svaka obolela osoba ima svakodnevni pristup psihologu koji je specijalizovan posebno za potrebe onkoloških i hematoloških pacijenata.
Ono što je meni falilo i što bih volela da se promeni je dostupnost informacija vezana za dijagnozu, kao i vreme provedeno sa svojim doktorom. Smatram da je u stvari nedostatak radne snage glavni problem iz kog proističu ostali propratni problemi.
Šta ti ljudi najčešće govore, postoji li nešto što ne voliš da čuješ?
U početku mi je smetala čovečija radoznalost koju ljudi ne znaju da kontrolišu, pa postavljaju meni tad čudna i bespotrebna pitanja poput „A jel’ ti opala kosa? Jesi smršala? Jesi povraćala?“. Mislim da je to nešto što je neizbežno u toku lečenja pa samim tim i bespotrebno da se pita, a veoma je bolno za pacijenta. Zato smatram da je najbolje pustiti obolelu osobu da priča sama. Ali, na kraju svega što sam prošla naučila sam da svako brine na svoj način za mene,i to je u redu.
Šta je za tebe rak? Kako si nekad gledala na dijagnozu, a kako danas?
Rak je za mene zbunjeni organizam. Organizam koji je zatrovan na različitim nivoima i koji ne zna kako da funkcioniše, pokušava da se brani, a time napravi još veću štetu sebi. Zato je balans ključ. Nije lako održati ga, ali treba se truditi.
Da li imaš još nekih planova u bliskoj budućnosti?
Plan mi je da na svakom nivou olakšam ljudima podizanje imuniteta. Promenom ishrane, podizanjem intenziteta fizičke aktivnosti i zdravom glavom. Nebitno da li su to ljudi koji su oboleli, ili potpuno zdravi ljudi. Želim da pokažem da je lako i divno živeti zdravo. Želim da zajedno sa mnom uđu u avanturu zdravog i srećnog života.
Kako vidiš sebe u godinama koje dolaze, o čemu sanjaš?
Svoj san već živim. A taj san je da živim. Vrlo je jednostavno. Uz dobro zdravlje želim preneti ljudima svoj optimizam, želim ih inpspirisati, motivisati, dati im snagu, olakšati oporavak i izlazak iz bilo koje teške životne situacije i navući im osmeh na lice.
Kao neko ko je sa 27 godina, u trudnoći, oboleo od hroničnog raka koštane srži i uprkos svemu uspeo da ga pobedi, šta je to najvažnije što pokušavaš na svom profilu da poručiš ljudima?
Najsnažnije poruke koje želim da prenesem, upakovane u kratke rečenice jesu:
Rak je zarez, a ne tačka.
Dijagnoza nije prognoza.
Rak nas ne definiše.
Dan nakon porođaja muž i brat saopštili su ti da boluješ od raka, sin Vuk je bio odvojen od tebe četiri meseca, dok je kod kuće bila dvogodišnja ćerkica Nia. Bila si nepokretna. Sve ovo čini se slomilo bi i psihički najjačeg čoveka, ali ne i tebe. Čime si sebe podizala tih meseci, šta su bile tvoje mantre i da li one u ovakvim okolnostima zaista mogu da pomognu?
Smatram da ne postoji univerzalna mantra i da svaki čovek treba sam da ih stvori. Moje mantre sam prepoznala kada mi je suprug Nemanja poslao poruku u toku mog boravka u bolnici sa rečima „Nikad neću pasti, nikad se neću predati, nikad me neće slomiti, nikad se neću umoriti, nikad te neću pustiti, ja sam tvoj a ti si moja.“ Moć ovih reči, i saznanje da potiču iz dubine njegove duše, dale su mi neverovatnu snagu. Bitno je živeti dan po dan. Bejbi steps što bi rekli.
Kako se sad osećaš kada su ti nedavni rezultati pokazali da si zdrava?
Osećam se da ponovo dišem. Dišem onako kako nikad nisam. Veoma duboko i smisleno. Osećam da sam lakša, jer mi na leđima ne stoji ogroman kamen koji nosim godinama. Srećna sam kao nikada do sada. Osećam da za mene ne postoje granice.
Dodaj komentar