Završio je još jedan, a moj prvi, Nišvil i utisci su i više nego pozitivni. Ljude koje je u današnje vreme teško impresionirati, a svesno sebe ubrajam u ovaj s(l)oj, mogli su se uveriti da postoji način da se kulturna primesa jednog festivala održi i pored komercijalnih i vašarskih neophodnosti da jedan događaj ima i ekonomsku održivost.
Niš se svim posetiocima pokazao u najlepšem svetlu i daleko od toga da se radi samo o muzici. Najveći utisak svakako je atmosfera koja je ta četiri dana vladala u gradu, a naročito na Tvrđavi gde je razumnim protokolima omogućeno i građanima, koji možda nisu imali mogućnost da izdvoje novac za ulaznice, da participiraju u pozitivnoj energiji i kulturnom događaju godine u šarmantnom Nišu.
Na samom ulazu u Tvrđavu, postavljen je stejdž dobrodošlice na kojem su Nišlije i njihovi gosti mogli da uživaju u najrazličitijim muzičkim nastupima. Tu su predstavljeni lokalni muzičari ili oni koji nemaju tako često prilike da nastupaju van svojih zapostavljenih mesta sa istoka ili juga Srbije.
Bilo je uživanje i pravo osveženje videti nasmejana lica čitavih porodica koji su odlučili da prošetaju i u svoje domove ponesu delić kosmopolitskog duha. Ljubazni volonteri takođe su dali fenomenalni doprinos da mi, koji smo prvi put na ovom mestu, dobijemo sve neophodne informacije efikasno i uz, za dušu, neophodnu dozu ljudskog pristupa.
Iako se ponekad činilo da se stvorila velika gužva, to zapravo ni u jednom momentu nije bio slučaj. Nikakvih zastoja, niti velikih redova nije bilo, ljudi su se kretali slobodno i tražili za sebe sadržaj koji će im okupirati pažnju i nahraniti pregladneli duh.
Kao jedna od najlepših uspomena sa Nišvila ostaće mi trenuci provedeni kraj spoljnjeg zida Bali-begove džamije, preko kojeg je postavljeno belo platno i na kome su projektovani legendarni nemi filmovi uz muzičku pratnju pijanista koji su svojim klavirskim umećem pratili radnju datog filma. Baston Kiton, Čarli Čaplin i pomenuti pijanisti mamili su osmehe gledalaca i slušala. Ležaljke, stolice i predivan ’vajb’ bili su pravi način da se čovek zagreje i pripremi za neke fenomenalne nastupe na dva glavna festivalska stejdža.
Treba napomenuti, a i pohvaliti organizatore, kako su pripremili ceo događaj u vremenu pandemijske opasnosti i još veće histerije. Grad je većim delom subvencionisao brze antigenske testove, tako da su nevakcinisani i oni koji nisu preležali ovu pošast, plaćali test 300 dinara kako bi imali pristup glavnim dešavanjima.
Priznajem da vrlo slabo poznajem džez, verujući da je to nešto što dolazi sa godinama. Samim tim, najveći utisak tog prvog dana svakako su bili nastupi nepravaziđenih Gipsy Kings-a, koji su razbili tu početnu zategnutost svojim strastvenim izvođenjem. Bilo je očigledno da su se i muzičari, kao i posetioci, zaželeli jedni drugih i da iz te želje mogu izniknuti vrlo lepi zajednički momenti. Prvi festivalski dan zatvorio je beogradski rok sastav KKN, čiji je frontmen Oliver više puta ponavljao dubinsku emotivnu vezu koju bend ima sa ovim gradom.
Drugi dan obeležio je nastup neverovatnog muzičara Stenlija Džordana, gitariste koji je svoju ljubav prema Džimiju Hendriksu, pretvorio u inspiraciju za jedan sjajan projekat. On je sa još dva člana svog benda odlučio da putuje po svetu i ljudima svira Hendriksove najveće hitove, na svoj i vrlo autentičan način, trudeći se da izbegne čistu interpretaciju i kopiranje originala.
Takođe, ono što je dodatno zanimljivo, Džordan je svoje vanserijsko gitarsko umeće i maštu stavio u funkciju zamišljanja kako bi to danas zvučala Džimijeva muzika. To se sve skupa jako dopalo niškoj publici koja je mogla zaista da uživa u fantastičnom nastupu. Druge večeri uručena je i nagrada belgijskom izvođaču Filipu Ketrinu za doprinos džezu.
Zvezda trećeg dana bio je Goran Bregović sa svojim Orkestrom za venčanja i sahrane, a samim tim bilo je očekivano videti prepun prostor oko bine. Prethodno mu je nagradu „Šaban Bajramović“ uručila upravo unuka ovog gotovo mitskog muzičara.
Bregović i njegov orkestar su, mora se priznati, publici priuštili sjajan nastup, a pored numera „Mesečina“, „Kalašnjikov“ nakon dužeg vremena mogli smo čuti i „In the death car“, intimnu pesmu iz filma „Arizona Dream“.
Pored njih, najveća očekivanja bila su vezana za pojavu grupe Leb i Sol iz Skoplja, koji su izveli sve svoje najveće hitove, ali mnogi su se ipak razočarali jer na bini nije bilo Vlatka Stefanovskog. Treći dan „zatvorila je“ Tanja Jovićević hitovima Oktobra 1864 i EKV-a.
Četvrti dan na glavnom stejžu najbolji nastup Nišlijama je priredio sastav ’Anthony & House of Riddim’, koji većinski dolazi sa Jamajke. Svetski muzički hitovi u rege interpretaciji zabavili su okupljenu publiku i na pravi način završili sa euforijom koju je Nišvil produkovao u prethodna četiri dana. Poslednji nastup na mejnu tradicionalno je rezervisan za neki lokalni bend, pa je čast da zatvori program imao bend „Coffee Shop Kollektiv“ iz Niša.
Na kraju, uglavnom mlađa publika prebacila se na ’Midnight night jazz dance stage’, koji je pre ponoći bio rezervisan za rep muzičare i na kome se mogao čuti nastup poznatog repera Vudu Popaja.
Nišlije su uz organizatore festivala zaslužili sve moguće pohvale. Posetioci su dolazili iz svih krajeva Srbije, kao i sveta, a sam muzički sadržaj, predstave, izložbe i filmske projekcije na vrlo precizan način kombinovali su komercijalnu i čisto umetničku formu kako bi festival bio posećen, isplativ i dodatno popularizovan u ovim otežavajućim okolnostima.
Lično nisam mogao da ne primetim taj prijatan osećaj od trenutka kada se prilazi Tvrđavi. Taj blaženi osećaj javljao se uglavnom kada prisustvujem nekom kulturnom događaju, kojih je prethodnih godina zaista sve manje.
Nišvil je još jednom pokazao svoju klasu, odnosno pre svega dostojanstvo, u odnosu na beogradski vašar piva ’Beer fest’, ali čak i na novosadski ’Exit’ čiji organizatori kao da se trude da umanje njegov značaj i kulturni uticaj stremeći isključivo komercijalnim ciljevima. Ne želeći da poredim neuporedivo, nadam se da će se ’Exit’ vratiti sebi i onome zbog čega je nastao, a koliko znam to je neobuzdana želja za slobodom i dobrim provodom.
Još jednom, Nišvil i Nišlije zaslužili su jedno veliko BRAVO!
Dodaj komentar