Granice rodnog mesta Nine Simon određene su tako što je odabrana tačka blizu južne granice Severne Karoline, a potom iz nje opisan krug u prečniku od 1,2 kilometra.
Oni koji bi je sretali u poznijim godinama ponekad su se osećali kao da im je potreban upravo jedan takav perimetar u kontaktima s ozloglašeno nezgodnom pevačicom i pijanistkinjom.
Drugi su otkrivali da se u srcu oluje krije maltene filozofski spokoj, sve dok niste zaboravljali da je oslovljavate sa „doktorko Simon“ i izbegavali ono što je postala slavna lista neprihvatljivih pitanja i pretpostavki.
Mnoga od njih imala su veze s tim kakva je tačno muzičarka Simon.
Enciklopedije je svrstavaju u „džez“, „soul“, „gospel“, „ar-en-bi“ i „folk; jedna hrabra duša otvara Simoninu biografiju „kabaretska pevačica“.
Ništa od toga nije do kraja pogrešno, ali ni samo za sebe tačno.
Simon je nastavljala da smatra sebe izvođačicom klasične muzike, ističući bahovski kontrapunkt kao karakteristiku koja definiše njen rad.
Slušaoci istančanijeg sluha čuće elemente kanona i fuge rame uz rame uz bluz i narodsku pesmu.
Možda je klasična muzika trebalo da joj bude sudbina.
Kao čudo od deteta, lako je mogla da izađe na binu kao Junis Ketlin Vejmon da joj se nije isprečila nezgodna činjenica u vidu boje njene kože.
I dok može da se kaže da je Junis rođena u ulici I. Livingston broj 33, u Trajonu, u Severnoj Karolini, Nina Simon je rođena na stepenicama Instituta Kertis u Filadelfiji, onog avgustovskog dana kad je institut odbio da je primi kao studentkinju.
Iako je Simon kasnije studirala na Džulijardu, ovo odbijanje bilo je brutalno i neoprostivo, i preobratilo joj je život u deliću sekunde.
Svojeglavo ponašanje kasnijih godina, burni niz nepojavljivanja ili napuštanja koncerata, rutinski je pripisivano preterivanju u alkoholu.
Ali dok je piće nesumnjivo igralo izvesnu ulogu, ono je bilo samo pogonsko gorivo za duboke unutrašnje kontradikcije koje su kasnije dovele čak do lekova za šizofreniju.
Nijedna psihijatrijska dijagnoza nije složenija i varljivija.
Može da se tvrdi da Simon nije bila mentalno obolela, već da je naprosto pokušavala da se izbori sa dubokim raskolom u svom kulturološkom položaju: jedna krajnje intuitivna umetnica svetskog glasa, strpana u geto kao ‘crna’ izvođačica, potvrđeno njenim besom i uživanjem alkohola, isključena je iz ešalona kreativnog dostojanstva koji bi je rado primili samo da je bila skoro bilo koje druge rase.
Bio je to raskol koji ju je pretvorio u naelektrisanu izvođačicu, nepokolebljivi glas u „Mississippi Goddam“, veličanstveno otuđenu pevačicu u „Central Park Blues“ (obe njene vlastite kompozicije), i prevarenu, obezvlašćenu autorku u „My Baby Just Cares For Me“.
Ova pesma je osamdesetih u Velikoj Britaniji postala himna novog imućnog hedonizma kad je upotrebljena u reklami za Šanel br. 5 i na osnovu toga stigla na najviša mesta top liste singlova.
Mala Junis odrasla je u crkvenoj kući.
Njena majka, domaćica, bila je rukopoložena metodistička sveštenica; njen otac je radio kao majstor, ali je i pevao i držao propovedi u crkvi.
Prva muzika koju je upoznala bila je crkvena muzika.
Simon je kasnije izjavila da je njena tehnika na nastupima poticala od harizmatičnog sveštenika, neka vrsta „hipnoze“, u kojoj je ponavljala molske improvizacije, odlagala završnice, izvodila nagoveštene kadence, što je sve trajalo i trajalo minutima, i tako dovodila publiku u stanje pomahnitalog iščekivanja.
Kad je kasnije počela da propušta nastupe, nepojavljivanje je često bilo jednako estetski moćno kao i planirani set, perverzija koju je prigrlila iako nikad nije zvanično otkrivala pravi razlog za nju.
Junis Vejmon je postala Nina Simon u Midtaunu baru u Atlantik Sitiju (ime joj se dopadalo odranije, isprva kao Ninja, a prezime je navodno videla na filmskom plakatu, verovatno za neki film u kom glumi Simon Sinjore), i tu ju je otkrio Betlehem rekords.
Betlehem rekords je bila etiketa koja je stilski pokrivala dokove, sa džez, soul, ar-en-bi (u starom smislu) pa čak i gospelom u svom katalogu, tako da je to bilo logično odredište za novu nadu među pevačicama/pijanistkinjama.
Simon je snimila Little Girl Blue, čija je naslovna pesma bila takozvani kvodlibet pesme Rodžersa i Harta i „Good King Wenceslas“.
Zamišljena kao udarna pesma na albumu, koji je objavljen još i kao Jazz As Played In An Exclusive Side-Street Club, bila je „My Baby Just Cares For Me“.
Simon je prodala svoja prava za 3.000, dolara, što je bila samo prva u nizu loših poslovnih odluka zbog kojih je su joj džepovi bili hronični prazni.
Betlehem je 1957. godine izdao Nina Simone And Her Friends (sa impresivno neironičnim podnaslovom „intimni varijetet vokalnog šarma“), iskoristivši preostale snimke sa prethodne ploče, baš kao i nastupe Krisa Konora i Karmen Mekrej, koji su takođe napuštali produkcijsku kuću.
Upitana da li su joj oni zaista prijatelji, Simon je odgovorila onim što se nekada zvalo „staromodni pogled“.
Njen vlastiti najupečatljiviji doprinos albumu bio je instrumental „African Mailman“, podsetnik da je prvo pijanistkinja, a tek onda pevačica.
Posle ovoga je prešla na Kolpiks i ostala tamo narednih osam ploča, koje su obeležile lične bure i sve veća posvećenost pokretu za borbu za građanska prava, u čijem sklopu je kasnije marširala sa istaknutim borcem za prava Afroamerikanaca Martinom Luterom Kingom i privukla gotovo obavezno interesovanje FBI-ja.
Simonin repertoar rastao je u skladu sa njenom publikom i reputacijom.
„Black Is The Color Of My True Love’s Hair“ bila je iznenađujuća uvodna numera na njenom albumu Town Hall iz 1959. godine.
Kasnija snimanja zatekla su je u Karnegi Holu (trenutak gorko-slatke osvete odboru sa Kertisa) i na Njuportskom džez festivalu.
Pretekla je 1962. godine Boba Dilana za „House Of The Rising Sun“.
Producenti kao što su Heki Krasnov i Kal Lempli dozvolili su joj da kombinuje tradicionalni materijal u luksuznijim okruženjima i aranžmanima, mada je raskošni With Strings objavljen bez njenog znanja tek kad je napustila Kolpiks.
Narodskija Nina je iskoristila ekstra materijal iz Karnegi Hola i uvrstila još jedan kvodlibet za „You Can Sing A Rainbow“/“Mighty Lak A Rose“.
Kad je „Mississippi Goddam“ objavljena tokom prvog proleća posle Dalasa i u toplo-hladnom eksperimentu „Velikog društva“ Lindona Džonsona, Simon je saopštila između strofa da je pesma iz predstave za koju predstava još nije napisana.
Nije bila jasno određena u poznijim godinama po pitanju toga da li je optimistična ili ne u vezi sa šansama za istinsko kulturološko oslobođenje Amerikanaca afričkog porekla.
U poznijim godinama je napustila zemlju – kao Ričard Rajt i Džejms Boldvin pre nje – da bi otišla u tradicionalno utočiste iseljenika, Francusku.
Umrla je, okružena prijateljima, u Keri-le-Ru, blizu ušća Rone, samo dva meseca pre 70. rođendana, 2003. godine.
Da je poživela još šest godina duže od svog biblijskog veka, dočekala bi da vidi crnog čoveka, Amerikanca duge, u Beloj kući, ali da li bi Simon živela iole opuštenije u Americi Baraka Obame nego u Ajznehauerovoj ili Niksonovoj Americi ostaje otvoreno pitanje.
Kao i zemlja koju je zastupala i napustila, ona se ne može kategorisati i definišu je kontradikcije.
To se čuje u svakom tonu koji je odsvirala.
Izvor: BBC na srpskom
Dodaj komentar