U vreme pandemije koronavirusa mnogi su ostali bez posla, a među njima i pevači i pevačice kojima su otkazani nastupi. Jedna od pevačica koja je odlučila da progovori o trenutnoj situaciji u kojoj se nalaze muzičari je Nina Badrić, a njen status je naišao na lavinu, uglavnom negativnih komentara.
Tim povodom odlučila je da se oglasi i novinarka portala Noizz Lidija Ivanov.
Njen tekst prenosimo u celosti.
Zajedljiv komentar o tome kako se može zaraditi fin novac i od kopanja krompira, nakon izjave Nine Badrić koja je poručila da su zbog pandemije mnogi muzičari ostali bez sredstava za život, zabavlja ovih dana region.
Podrugljiva poruka pevačici nije skandalozna sama po sebi, neko se našalio na njen račun na šta apsolutno ima pravo, ali je dobar pokazatelj toga koliko su malo cenjeni svi oni koji se bave muzikom na ovim prostorima, ali i umetnošću uopšte.
Mnogima zvuči nezamislivo da ima ljudi kojima je muzika pravi i jedini posao, nešto u šta su uložili godine i godine rada i truda, gradeći svoju karijeru.
Baš kao što su neki od nas svako jutro ustajali da bi bili prvi u kancelariji, ostajali duže kad je trebalo, da bi osigurali sebi dobru platu, ima i onih muzičara koji su pošteno zaradili svoje mesto na bini.
Nije njihov problem što većina nema pojma koliko je posla iza pripreme jednog koncerta ili albuma.
Da ne spominjemo koliko su samo morali biti hrabri i imali herca da sve karte stave na karijeru koja je neizvesna poput one u muzičkoj industriji, pogotovo kod nas.
Dok mi vidimo samo njihova nasmejana lica na bini ili ispred kamera, pitanje je šta su sve morali da prođu i koliko su sreće imali, pa mogu od svoje ljubavi prema muzici pristojno da žive.
Nije puno takvih, bar ne ovde. I čini se da upravo u tome leži problem i koren one priče o kopanju krompira.
Nina Badrić je pisala o tome kako od njene muzike i njenih koncerata ne živi samo ona već više od 15 ljudi oko nje, prateći bend, tonci, organizatori natupa, koncerte agencije, vlasnici klubova…
Zbog korone svi oni ostali su bez prihoda.
Jasno, nisu u buli samo ona i njene kolege, već i pola sveta, ali je očigledno veći problem što je ona izabrala da radi ono što voli a što se nekoj „Slavici“ iz Hrvatske nije previše dopalo pa joj poručuje da ne kuka nego da se lati motike i krompira.
Pod parolom „ima posla, ko hoće da radi“, pevačici je poslata poruka da može da radi njivi, jer je nekom nezamislivo da ima ljudi koji svoj posao vole i rade ga s puno ljubavi i žara i zato se grčevito bore da ga zadrže.
Od kad je to sramota?
Uz to, uvek je onom drugom lakše jer svakako se čini najjednostavnijim poslom na svetu stati ispred mikrofona i zapevati. Probajte!
Ovakvi komentari slika su i prilika odnosa ljudi prema bilo kom vidu bavljenja muzikom i kulturom, koji se prečesto smatraju nečim što je za dokone ljude koji hoće „leba bez motike“.
Na početku pandemije, u vreme karantina, još su se i sporadnično spominjali slobodni umetnici koji su ostali bez sredstava za život, a sada su i zaista prepušteni sami sebi da se snalaze kako znaju i umeju.
Neki verovatno već uveliko kopaju krompir ili beru maline…
I, da završim rečima Nikole Jovanovića iz Regionalnog udruženja nezavisnih diskografa – „Da živimo u uređenim društvima Gile iz Orgazma bi bio milijarder samo od „Igra rokenrol cela Jugoslavija“, i sada bi vi kopali krompire i brali maline na njegovim njivama. Jer vas malih srpskih gazdica koje plaćaju radnicima minimalac da bi sebi kupili džip ne bi bilo“.
Tekst je pun poluistina i neistina. Oni koji se bave muzikom na ovim prostorima“ žive bolje od 90% onih koji tu muziku slušaju, idu na koncerte, kafane, plaćaju karte i slično. Ne postoji zanimanje koje je cenjenije na Balkanu nego dobar pevač. Cenjeniji su od doktora, jer će pre prosečan Balkanac izvaditi 100 evra da zakiti Darka Lazića ili Tompsona, nego dati doktoru da uradi kolonoskopiju i ne umre od kancera debelog creva par godina kasnije. Sem pevača i njegove pripreme albuma i koncerta, u šta se mi seljaci i nepoštovaoci umetnosti ne razumemo, kako to autor teksta kaže, i pekar priprema hleb da na prazan stomak ne slušamo tugaljive refrene ostvarenihh umetnika, vozač kamiona svoj kamion sa kojim ide na put od par hiljada kilometara da nam preveze životu važnije stvari od refrena „takvi kao ti…“, električar se priprema da se popne na banderu ili uđe u Trafostanicu gde je par hiljada volti, da nam obezbedi, pazi ovo… opet nešto bitnije od „meni je mama pričala“, doktor steriliše sve da bi pregledao nekog i izlečio, jer mrtav čovek ne može da zakiti pevaljku ili nabija broj pregleda na Youtubu… i SVI pomenuti zarađuju manje od jako često neobrazovanog sveta koji se dohvatio mikrofona i zapevao, zakukao, zameketao… kako koji. i SVI pomenuti ne nariču nad kletom sudbinom i besparicom kao pomenuta i pomenuti. Inače, autor teksta vešto zaobilazi da citira „Slavicu koja joj je predložila da kopa krompire ako nema posla“ gde „Slavica“ navodi da se dotična par meseci ranije „hvalila haljinom od hiljadu i kusur evra“ i ponudila je da istu proda pa se izdržava, ako ne to, onda na njivu. Ja bih predložio i da proda neku nekretninu, svi koji se drže za mikrofon je imaju jer SVI zarađuju, samo je razlika da li pevaju u lokalnim kafićima za 20-30 evra veče, u kafanama za 100-200 veče ili uzimaju 3000-5000 evra za veče. I svi su nobles dok pare sipaju nemilice, čim prvi problem, odmah „država d’uradi nešto“. Pa i neka uradi. Za početak neka im počne uzimati porez i extraprofit od svirki, primeni zakon o poreklu imovine na osnovu prijavljenih priihoda, pa se oduzmu neke vile, stanovi, restorani, auti… Pa polako. Ka „uređenom društvu“ koje autor teksta toliko priželjkuje.