Nenad Pagonis nije krio da je trnovitim putem morao da prođe kako bi stigao do šampionskih visina. Smrt oca potpuno mu je promenila život, a govoreći o teškim iskustvima koje je doživeo srpski kik-bokser je pustio i suze.
Pagonis je osvajao svetske i evropske titule, borio se u više kategorija i stilova, a kao 19-godišnjak je osvojio zlato na Balkanskim igrama i na VAKO Evropskom prvenstvu u Makedoniji. Od 2007. do 2009. godine osvojio je dva Svetska prvenstva, dva Svetska kupa i još jedno Balkansko prvenstvo.
Tokom 2010. je postao profesionalac i osvojio je svetsku titulu VAKO protiv aktuelnog šampiona Antonija Souse. Pagonis je tada osam puta osvojio svetsku titulu (4 titule amatera, 4 profesionalne titule) i 3 titule prvaka Evrope, piše Sportal.
Ipak, jedan momenat je sve promenio.
– Moj ćale je imao problema sa alkoholom. Bio je najbolji čovek koga sam znao, ali je posle inflacije ostao bez posla u Jugoalatu. Bio je šmekerčina do bola, ali znam i pamtim probleme sa alkoholom. I kako sam ja pobedio Dražu, to je dalo njemu neki novi smisao, prestao je da pije, ja sam mu bio važan.
Ja sam spavao sa ćaletom do 15. godine, mi smo bili najbolji prijatelji, on me probudi i ‘hajde da spavaš kod mene’. Onda se zavučem i on me zagrli. I samo jednom druže… Nedelja, ja sam iznajmio stan, sobičak u Novom Sadu, pošto smo živeli u Rakovcu.
I on me zove na nedeljni ručak: Je l’ dolaziš, je l’ dolaziš, je l’ dolaziš… Zvao me 15 puta, kažem da dolazim. I ja se zadržim na Štrandu sa drugarima. I nisam došao – rekao je Pagonis za MMA Institut.
Usledio je poziv iz noćne more.
– I keva me zove ujutru, u pet. Javim se… A ja u dva noću se trgnem i pomislim na njega. Devojka Dunja me pitala šta je bilo, rekoh da sam sanjao nešto ružno. I samo zvoni, pola 6. Zove keva, vrišti, plače, umro tata. Ja 19 godina. I šta je bilo, on je sišao u pola dva sa sprata da gleda TV. Ona ga je našla u fotelji, stalo mu je srce.
Jedno je znao, za koga će se boriti u životu. Čak se ne seća nekih borbi, ali ga je adrenalin vodio. Setio se jednog velikog finala i pobede u Pioniru pred punim tribinama, protiv Azerbejdžanca Radžabova.
– I sa 19 godina upoznaš šta je život, tu sam počeo da istražujem šta je smisao život. Ja sam samo pao, meni se sve prekinulo, samo sam znao, ne smeš da izgubiš meč. Ne sećam se šta se desilo, znam samo po snimku. Okliznuo sam se, šta je ovo druže… Oči ovako, u iks. Ošašavio me, nisam pao, ja ga stisnem u drugoj, u trećoj ga bacim. Ja u uglu, a on – bio je spreman, jak, ali sam mu video strah u očima.
Ne kao da me se boji, nego u stilu “brate, odakle ti snage”. Pobedio sam, dižu mi ruku, a tačno se vidi teret sa ruke koji je pao. Samo sam počeo da plačem. Krenulo odmah, uradio sam to. Od tada počinje neka moja karijera… Da je ostao živ, iz ove perspektive govorim…
Glupo zvuči, ali to je najbolja stvar koja mi se desila, tu je počeo evolutivni razvoj moje svesti, počeo sam da istražujem smisao života, šta kad umremo, da li smo duhovna bića ili čista materija, ta njegova smrt me je u nekim drugim mečevima gurala.
Dodaj komentar