Nemoj, Zoko, više da nam pomažeš, majke ti!

Zorana Mihajlović napustila je Srpsku naprednu stranku, nakon čega je dala opširan intervju za Nova.rs.

Bivša ministarka nekoliko resora u različitim Vladama u prethodnoj deceniji opisala je SNS kao stranku koja ide ka nekom radikalnom, čitaj radikalskom, a ne proevropskom putu u koji smo nekada svi slatko zaljubljeno gledali, maštali i verovali.

“To je sada nešto drugo u odnosu na sve ono što je SNS bila na početku svog osnivanja. Dakle, od jedne proevropske stranke, setite se perioda između 2008. i 2012. godine, kad je stranka ulazila u vlast… Svi smo tada želeli da država bude deo Evropske unije, bilo je mnogo energije i ljubavi ka tom nekom putu. Vi danas možete da vidite da je bukvalno taj put gotovo zaustavljen. Čini mi se da ima mnogo više radikalnih poteza, a ne proevropskih.“

Po njenim rečima, SNS nije više ista stranka kao ona u koju se učlanila pre 13 godina.

“Ja sam svedokinja preobraženja SNS i to se meni ne dopada. To je glavni razlog zašto sam se odlučila na ovaj korak, jer to više nije ona stranka o kojoj sam maštala i sanjala na početku, kad sam postala njen deo. Mislim da će to, u nekom periodu ispred nas, morati da se menja u samoj stranci. To je za mene sada postaje prošlost, gledam ispred sebe i šta mogu da učinim za svoju zemlju na neki kvalitetniji i drugi način.”

Počelo je rasipanje nečega što jedan deo javnosti već dugi niz godina naziva kriminalnom organizacijom te se stoga s pravom mnogi pitaju da li treba otvarati vrata i rehabilitovati nekadašnje naprednjačke perjanice koji su nas više od decenije ubeđivali u ispravnost njihove stranačke politike čije posledice svakodnevno živimo.

Ono što dotiče tromeđu neukusa, bezobrazluka i krajnje nepovezanosti sa realnom slikom društva u kojem preživljavamo je rečenica u kojoj se može nagovestiti da se ambicije Zorane Mihajlović ne završavaju napuštanjem SNS-a:

„To je za mene sada postaje prošlost, gledam ispred sebe i šta mogu da učinim za svoju zemlju na neki kvalitetniji i drugi način.”

Ta neobuzdana potreba ovakvih ljudi da “pomažu” ovom unesrećenom i opljačkanom narodu i naše pristajanje na tu i takvu “pomoć” više predstavlja potencijalnu studiju za kliničke psihologe nego li materijal i inspiraciju za analizu društveno-političkih dešavanja.

Za gađenje koje običan čovek oseća prema političarima i politici upravo su zaslužni svi naši “pomagači” koji su našli svoje uhlebljenje u ovom duboko korumpiranom i iskvarenom državnom aparatu.

Put u pakao je popločan dobrim namerama, a pomoć svojoj državi se ne može drugačije tumačiti nego kao dobra namera. Mi smo taj popločani deo odavno prešli, zajedno sa svečanim crvenim tepihom natopljenim krvlju nevinih ljudi, a ostale su samo dobre namere “dobrih i poštenih” ljudi koji osim života na visokoj nozi, moralnih vrednosti, istine i iskrenosti, izgleda baš toliko vole svoju zemlju Srbiju da nemaju nameru da nas ikada ostave na miru.

Hvala Zoko, hvala Zorana. Hvala, ali ne hvala. Iskreno se nadam da će u ovoj zemlji nekada svanuti dan kada će zaista nezavisni, savesni i pošteni tužioci imati petlju da raskrinkaju sve afere, sva zlodela i saučesništva, pa da se svakome od vas “pomagača” sudi i presudi po slovu zakona i u ime pravde.

Svakome po zasluzi, ma koliko to u ovom trenutku delovalo kao bajka za odraslu nedonoščad.

Dok taj dan ne svane, “pomagači” će očigledno i dalje bezrezervno pomagati nama, njihovim zahvalnim robovima, a mi ćemo im zahvaljivati glasovima za kesu makarona, litar ulja i kilogram belog brašna.

Do tada, hvala za stotine dozvola rudarskim kompanijama za istraživačke radnje, hvala za potpise na rešenjima kojima su planinske reke gurnute u cevi, za sve mini hidroelekrane i za to što smo imali prilike da vas čitavu deceniju nazivamo gospođom ministarkom.

Ne znam da li ste svesni da nikome ne nedostajete, a da novinari i urednici nemaju taj odvratni uslovni refleks da traže falširane ekskluzive, nikada i ne biste bili zanimljiv sagovornik za jedan intervju koji otkriva onoliko koliko vi želite. Intervju koji mnogo više liči na plaćenu marketinšku promociju kroz pranje prljave naprednjačke uniforme.

Nekako deluje da biste bili mnogo bolji sagovornik nekim istražnim organima, tog jednog dana, koji možda nikada svanuti neće.

Do tada, rečima gradonačelnika Gangule iz njegovog hit filma “Kad porastem biću Kengur”: “Gospođo, molim vas, napustite objekat.”