Da bih ovo napisala, pročitala sam minimum dvadesetak vesti na temu Zadruga 2 i njeni učesnici, pa mi je posle toga u stomaku bio koktel sačinjen od besa, neverice, čemera, podsmeha… čitava paleta osećaja, baš onakva kakvu Željko Mitrović očekuje kod svakog gledaoca ovog „najgolemijeg svetskog projekta“ nazvanog Imaginarijum.
Zato su vrlo dugo i pomno birani učesnici, njih pedeset, iako je stiglo čak 3.600 zahteva. Po svemu sudeći prednost su imale labilne ličnosti, sklone svađama, sklone opijanju, sklone jebanju pred kamerama (posebno ovo), sklone da ostatak svog života odžive u raznim rijalitijima, ostare tu, sklone tučama, patetici, osobe od kojih ja (iako nisam kompetenta) ne mogu dve da prepoznam, jer su to sve mahom „proslavljeni“ dugogodišnji učesnici rijalitija.
Mitrović je za četiri meseca sagradio „kneževinu“ vrednu 18 miliona evra u kojoj će boraviti „zadrugarska elita“. Angažovano je oko 1.500 ljudi, uključujući i arhitekte, vajare, slikare… da bi se podiglo nešto što treba da podseća na Veneciju, Firencu i Monako s početka 16, 20 i 21 veka. Kupljena je morska flota, neki čamci, jahte, brod, letelice… i postavljena 6 metara visoka statuaa firentinskog bankara i mecene Kozima Medičija, Mitrovićevog idola. Tu je i plata Milenija četiri puta veća od Bele kuće.
Gledaćemo kako se jebavaju ispod vredne reprodukcije na primer Mikelanđela.
„A ko ti je to?”
“Pa, ona nindža kornjača sa narandžastim povezom“, dobaciće neko od učesnika.
I baš zato je bilo od životne važnosti ukrasiti Imaginarijum vrednim umetničkim delima, originalima i reprodukcijama. Ipak tu ulaze ljudi koji žive od umetnosti, koji je cene i dobro im je poznata. Uživaće u njoj, kako je naglasio „tvorac“ Mitrović.
Ispod svake vesti o Zadruzi koja ako niste znali startuje večeras, normalno, čitala sam komentare. Volim da znam kako narod misli.
Mahom se ljudi zgražavaju, poručujući Mitroviću da bi bilo bolje da je sagradio neku bolnicu ili porodilište. Pomogao izgradnju narodne kuhinje. Pomogao da se sagradi i u red dovede sve ono što on, realno, nije dužan da gradi, niti dovodi u red. Imamo državu. Punimo joj budžet za to.
Nazivaju ga ludakom. Čovekom koji Srbiju vuče u sunovrat. Psihopatom.
POVEZANO: Banda koja zgrće najveću lovu na rijalitijima
Ima i onih koji su poručili da jedva čekaju da počne šou.
E, sad, meni nije jasno zašto ljudi tagetiraju samo Mitrovića?
Zašto samo njega vide kao glavnog krivca za sunovrat ovog društva u svakom smislu.
Mene, na primer, Mitrović ne može da sunovrati. Tu sam gde jesam. I njegova Zadruga sa svim prostacima kojima će narednih DESET meseci dati medijski prostor u svom cirkuskom imaginarijumu, ne može da me kulturno zatuca.
Zatucaće one koji to gledaju, zapravo neće ni njih, jer je većina već zatucana.
Sve je tako kristalno jasno, ko ona voda što ju je napunio oko kopije venecijanskih zdanja.
On nudi rijaliti, DRŽAVA mu omogućila da to sranje emituje i ljudi odlučuju hoće li gledati.
Publika je ta koja daje život svemu ovome, nakon što je isto to uradila i država.
Ako država neće da ga zabrani, jer ne želi da vidi problem u tom rijalitiju, onda je narod sledeći koji može da ga bojkotuje. Ali, narod to ne čini, več jedva čeka da se Zadruga 2 zahukta kako bi sopstvene frustracije i šupljine u životu „lizali ko mačka dlaku“ gledajući moralno srozavanje učesnika.
„Ej, pogledaj, vara je, a juče joj pričao da joj je odan ko ker! Jupi, nisam jedina koju muž vara, i ovoj Staniji se to dešava, a riba i po! Sad je lakše, lakše je, mogu da dišem. Nije moj muž jedini skot! Daću mu večeras ko nagradu!“ Ta varijanta lizanja rana.
Ili,
„Pogledaj kakve su joj noge, pogledaj joj stomak kad se skine, sve salo. Kakva je kurva kad se napije, vide povraća, ju, pustila da je ovaj vaćari! Jupi, moralna sam, mene niko ne vaćari, ja ne pijem, bolja sam od nje, vredim više, iako me nema u novinama, iako kuvam sarmu za tri dana jer nemam kad, gledam rijaliti dan i noć!“
Ljudi su oduvek bili voajeri, zagledani u tuđe dvorište, sto puta pomnije nego u svoje. Tuđe je zabavnije. Tuđa muka leči sopstvenu muku. Tuđi pad koristi se za sopstveno uzdizanje. Ljudi vole da gledaju druge ljude i Mitrović im je sad to bacio pred oči.
Imaš izbor, da gledaš ili ne gledaš.
Da glasaš i time pare baciš, umesto da ih preusmeriš za lečenje obolele dece za koju smatraš da bi Mitrović trebalo da ih leči, umesto što pravi projekat u koji ti hipnotisano buljiš deset do petnaest sati.
Publika je dala LEGITIMITET svemu što taj čovek radi. I on to dobro zna. I on to koristi, uz pomoć obnevidele države.
Ne dopada mi se širenje svega ovoga ko plesnji, iako mogu da ne upalim TV, ne listam štampu, ne ulazim u kuće ljudi koji to gledaju. Mogu ja da se sklonim od svega ovoga, mogu da ostanem netaknuta, ali je pitanje kakva se klima ovde stvara, čemu se daje na značaju, starletama, robijašima, porno glumicama, pevačicama pod šatrom šabačkog vašara?! Dokle više da se sklanjam i guram glavu u pesak da ne bi videla sve ovo što buja ko korov? Gde da sklonimo klince?
Ne plaši mene Mitrović sa svojim vulgarnim, prostačkim, zatucanim rijalitijem, plaše me država i ljudi koji mu sve to dozvoljavaju.
Podilazi me jeza da živim okružena ljudima koji gledaju to, koji imaju svoje favorite, koji pomahnitalo vade telefone kad je izbacivanje, koji zapostavljaju unučiće, ćerke, muževe dok je svađa učesnika u toku, koji pojačavaju televizore, ostaju budni da bi ispratili dešavanja nakon žurke, koji se identifikuju sa odabranim učesnikom.
Strah me je kad samo pomislim na stanje stvari u glavama tih ljudi, jer ukoliko je njima prihvatljivo da satima, mesecima gledaju i slušaju prostačke reči, uvrede, opijanja, vatanja, tuče… onda se prosperitet i kulturno vazdizanje ovog društva može očekivati… nikad.
Ono si u šta hipnotisano gledaš. Dakle nekoliko miliona hipnotisanih ljudi, dodaš tome i one hipnotisane Vučićem i ostaje ti samo da spakuješ kofer ili zapucaš u neku šumu.
Opravdanje da se Zadruga gleda „zabave radi“ ne pije vodu, jer nije normalno da zabave radi gledaš sve ono. Možda i jeste normalno, ne znam. Ovde je teško utvrditi šta je normalno.
Legitimitet se odavno daje ludim i bolesnim stvarima.
I ne daje ga Mitrović, daju ga oni koji jedu sranje koje taj čovek pravi.
Ono što će publika gledati je ono što joj se ponudi, ko je u drugom razredu gimnazije čuo za Maksvelovu raspodelu zna o čemu govorim. Država bi cenzurom mogla da utiče na ono što se nudi publici, ali je naša država deo globalnog sistema, u kojem je rialiti program izmišljen mnogo pre nego što je stigao kod nas, a u tom globalnom poredku bitno je samo ono što donosi profit. U tim okolnotima ono što najbolje uspeva je ono što hrani najvulgarnije potrebe publike, i tako u krug.
Tako da je problem „Mitrovića“ još veći, ne problem naše zemlje/države/naroda, već naše civilizacije, što stvari čini još gorim.
Što i mene dovodi do autorkine ideje, pakovanje kofera i pravac, ne neka druga zemlja, „zapad“ na kojem je sve bolje, nego šuma.
Jovana Kešanski hvala za ovaj tekst ..svaki pristojni gradjanin ove zemlje bi ga potpisao ,svaku rec ! Bravo , tacno fokusiran problem koji imamo kolektivno i opstanak !!!
Nema nam spasa 🙁
Poštovana, veoma cenim Vašu misiju. Nadam se da je Vaš članak ”cimnuo”iz hibernacije mnoge ljude?
“Možda spavaju sa očima iznad svakog zla” Ili je možda nad nama sproveden eksperiment “kuvane žabe”. Znate, to je ono kada žabu spustite u hladnu vodu pa polako, stepen po stepen, podižete temperature I ona se skuva a da I ne odreaguje na promenu..
Po vokaciji sam pedagog i radim u jednoj stručnoj školi.
Nisam “nastrana” tj.ne pripadam ni jednoj stranci. Nisam ni član sindikata.
Na prvi pogled reklo bi se, po Sokratu, da sam “idiot” (termin “idios“, što u prevodu znači „sam“ odnosno – „gleda samo sebe“i ne bavi se političkim i društvenim temama).
Ali nije tako, ja sam od one sorte pedagoga koja se “meša u svoj posao”.
Vođena moralnom i profesionalnom odgovornošću , uporno tražim načine da pokrenem u svom mikro okuženju svest o toksičnom delovanju rijaliti programa na našu decu. Stoga sam predložila nekim sindikalnim liderima u svojoj školi da jedne subote izadjemo I protestvujemo ili miroljubivije rečeno apelujemo na Ministarstvo kulture I Ministarstvo prosvete da u skladu sa svojim ingerencijama “pomere” raznorazne “rijalitije, zadruge” iz našeg miljea.
Odgovora, tj. ikakve reakcije gotovo da nije bilo.
Izgovori nekih su, poput: “mizaru, kikazaru, ivazaru“ iliti : ja to “ne gledam”, “ne cujem”, “ne pričam o tome”, a ima i onih koji dodaju, poput “šizaru”: “ja to ne činim ”.
Pitajmo se, da li je samo ne činjenje zla sa naše strane I garancija da će samim tim i svako postojeće ili nadolazeće zlo prestati i nestati.
Ja sumnjam…dakle, postojim (što bi rekao Dekart) … dakle, ovo je moja realnost I mnogo sam tužna zbog toga.
„tražili ste gledajte i pomalo imajte… a i ako niste“- koji je to „narod“ koji kaže: narodski je imati što narod voli da gleda sluša i „zna“… u neznanju; ništa umjetnost ništa kultura… samo lažno, priučeno i iskopirano ko zna od čega i do čega… kada ovo prestane, dobijamo novu zalagaonicu zaluđenih i totalno izluđenih… za svaki cni slučaj! dane niko ne broji niti sabira… samo vješta krađa tuđih „vrijednosti i mira“ (nema ih odavno)