Nazovite na sekundu koga imate, idete na respirator

Mlada umetnica i fotograf iz Pule, Ana Bolobikjo, na društvenim mrežama je podelila potresnu priču o borbi sa korona virusom i simptomima zbog kojih je u jednom trenutku završila na respiratoru, ali i dirljivim momentima kada se, kako je rekla, „vratila u život“.

Svoje dramatično iskustvo 32-godišnjakinja je podelila s pratiocima na Fejsbuku, a oni su nastavili da dele njenu objavu u želji da što više ljudi shvati koliko je Kovid-19 teška bolest, čak i za mlade i zdrave ljude, prenosi „Jutarnji.hr“.

Čitaš o tim neprestano povećavajućim brojkama, čini ti se kao da nikada neće stati, čitaš o tome kako mladi nisu toliko ugroženi, kako Kovid ne napada toliko mlade, zdrave, jake i vesele ljude.

Čitaš svedočanstva o mladima koji su je preboleli kao malo teža gripa, ili još i lakše. A onda dođe vreme na tebe. Uprkos svim brojkama, verovatnoćama, mogućnostima.

Počne zaista kao malo jača gripa, ili upala sinusa, uz desetak dana visoke temperature.

I taman kad pomisliš da je to to, da ide na bolje, ti shvatiš da je u tebi nešto puno puno jače i ozbiljnije…

Pa te premeste u bolnicu gde više ne znaš koja je tvoja soba, koji je tvoj krevet, zbog tog rapidnog pogoršanja i svakih par minuta: „Nije dobro, moramo ipak nešto drugo…“

I tako si prepušten tom timu ljudi, presvlače te, okreću, traže nepostojeće vene satima po rukama, prepušten si sam sebi i toj bolesti za koju se više neću ni usuditi tako da je nazivam.

Dobila je kod mene neko strahopoštovanje, neku užasnu jačinu i gorčinu i ne mogu je više nazivati „samo bolešću“.

A mlada sam. A zdrava sam. A ovo je definitivno najgori period u mom životu – prisetila se.

Usred noći lekari su došli po nju i rekli da mora skinuti sve sa sebe i da je vode u respiracioni centar. Mobilni je morala da ostavi, tek nakratko je mogla nekoga da nazove.

– Ta jedna sekunda za nazvati one koje voliš. Ta jedna sekunda u kojoj moraš odabrati koji ćeš broj okrenuti… Ta jedna sekunda nakon koje znaš da te čeka nešto najgore na svetu…

Suze su potekle same od sebe jer je ta sekunda bila apsolutno preteška. Nazoveš i kažeš „Volim te…“ pa čuješ suze i s druge strane slušalice. Šta drugo. Šta drugo reći.

Ostavljaš sve iza sebe i ideš u nepoznato. Sve te boli, svaki udisaj je najveća muka na svetu, srce lupa milion puta u sekundi, nikad takav strah nije osetilo, a i dalje jedino razmišljaš o tome: „Nazovite koga imate i krećemo“.

Prokleta bila ova bolest. Prokleto bilo ono što čini svim hrabrim ljudima koje poslednjih dana gledam oko sebe, pa i onima koji tako nesebično pokušavaju da pomognu.

Prokleto bilo sve što te natera da ležiš bespomoćno uz hiljade pitanja po glavi i samo se pitaš hoće li oko zore biti lep izlazak sunca, samo da još nešto predivno od života vidiš. Proklete bile sekunde koje traju kao godine i ta neizvesnost koja ti dokazuje šta je jedino važno u životu – napisala je Ana.

– A onda kad misliš da više ne možeš, kad je stvarno najlakše odustati, kad je bol neizdrživa, a muka prejaka… pa dođe jedna medicinska sestra, usred noći, dočeka me budnu i kaže: „Nisam ti stigla pre reći, ali mama zove stalno i rekla je samo da ti kažem da te voli“.

O moj Bože, pa plačući sam dočekala ono svitanje. I onda evo prođe devet dugih dana. Disati je lakše, ali ništa drugo baš i nije.

I dalje mi je kiseonik najbolji prijatelj kojeg ne skidam nikad. I dalje zavisim od ljudi oko sebe za mrvicu vode jer ni to ne mogu sama… ali nadam se da ide na bolje.

Kroz prozor osetim neki lagani povetarac pa se nadam da će večeras biti malo lakše spavati.

Svetla grada tako su lepa i ova zgrada preko puta bolnice me drži na životu jer često brojim prozore upaljenih svetala, razmišljam o ljudima koji tamo bezbrižno kuvaju, gledaju televiziju, grle se na kauču… I to mi malo pomogne da prođe vreme.

Zamislite kako smešno, kako se ceo svet okrene za samo nekoliko trenutaka – dodala je.

Na kraju, zahvalila se svima koji su bili uz nju u tim teškim trenucima.

– Jedno beskrajno hvala svima koji su bili uz mene, pisali uzaludne poruke na moj ugašeni telefon, sve ću ih pročitati i na njih odgovoriti, ali znajte da mi puno znače.

Hvala mojima koji su bili u mislima uz mene svakog trenutka svakog dana, besomučno zvali sve informacije i izgnjavili celokupno Kovid odeljenje tu u bolnici (mislim da smo im već i dosadili…).

Hvala mojim „volim te“ pozivima i tome što su me držali u životu čak i kad sam bila skroz sama. Hvala svima…I znam da sad to stvarno zvuči kao kliše, vama koji ovo čitate iz topline svojih domova…ali čuvajte se.

A ja idem polako dalje. Udisaj za udisajem, gutljaj vode jedan za drugim, trenutak po trenutak, s mislima o svim onim osmesima koje tek treba da podelim sa svetom…o svim onim fotografijama koje tek treba da stvorim…o svim onim divnim stvarima koje tek treba da proživim… i biće dobro. Nadam se – objavila je prvog aprila.

Opisala je i svoj odlazak u bolnicu.

– Onih smo 56 kilometara taj dan prošli skoro bez ijedne reči, samo odlučno gledajući ispred sebe i čvrsto se držeći za ruku.

Svakih nekoliko trenutaka osetila bih da pogled baca prema meni, ali bila sam previše zabrinuta, prestravljena, iscrpljena i bolna, da bih mogla ikako da reagujem.

Put po put, zavoj po zavoj, kuda smo inače putovali toliko puta na naše izlete, ovaj put su izgledali tako drugačije… Stabla su letela pokraj nas, oblaci se smenjivali iznad krova našeg auta, a mi… Nikad tužniji.

I onda se dogodilo ono: „Nalazi su loši, ajde ostanite u bolnici.“ Ništa nisam znala, osim ko je u tom trenutku uz mene.

Čvrsto me je zagrlio kao da nikad neće pustiti, mada je i sam znao da mora. Ušao je, protivno svim pravilima, u tu najružniju zgradu u Puli i bio uz mene.

Tih nekoliko trenutaka, tih par sekundi… Sela sam na krevet koji je samo tu noć bio moj, već su počeli da vade igle i trče prema meni, a on… On je kleknuo ispred mene, poljubio mi ruke, poljubio mene, vrištao pogledom koliko me voli i s najviše boli, otišao kuda smo došli zajedno – prisetila se.

Dodala je da ne može ni da zamisli koliko se bespomoćno njen partner osećao u tom trenutku.

– I zato mu želim reći jedno posebno hvala.

Jer znam da sam ovih dana jako puno ljudi uplašila, zabrinula i rasplakala. Preteško je bilo sve ovo oko nas, ali čini mi se da napokon ide na bolje.

Danas sam čak stala na svoje noge. Nakon toliko dana… Kao da su zaboravile da hodaju, ali naučiću ja njih ponovo.

Svaki korak je kao uspon na Učku, ali uvek sam govorila da volim tu prokletu planinu, zar ne?

Malo pomalo, vratiću se ja svim svojim najdražima, a onda će sve ovo biti samo neko ružno polusećanje na šta ću sama sebe podsetiti kad ne budem bila sigurna koliko je život zapravo lep, objavila je naknadno Ana, prenosi „Jutarnji.hr“.