Sve je postalo naopako.
Ljudi su postali naopaki.
Možda bi trebalo da obrnem red ove dve rečenice, promenim uzročno posledičnu vezu, al to više nije važno. Neće promeniti suštinu.
Postali smo sebi dovoljni, samo u sebe zagledani. Bez sluha za bilo koga. I vida. I dobre reči. Ližemo svoju dlaku ko lukave mačke stropoštane na sunčevu svetlost, ne mareći mnogo za bilo koga drugog.
Sedimo učaureni u svojim životima, kukamo, osuđujemo, pljujemo na dane što su nam dati i malo šta menjamo.
Nikada nam ništa nije dovoljno dobro. Nikada nismo zadovoljni. Uvek je neko kriv nama za nešto. Ogromna su nam očekivanja od drugih. I uvek smo zbog tamo nekog mi propali, plačljivi, tužni, uplašeni, neshvaćeni.
Prodajemo svoje obraze dok još nisu skroz upali u vilice. Prodajemo dostojanstvo. Trgujemo dušom. Jebemo se grubo za sitnu dobit. Bez gledanja u oči.
Foliramo druge da smo srećni.
Odlazimo u crkvu, palimo sveće, a van nje zaboravljamo na ljubav i razumevanje. Očekujemo da Bog ispegla stvar. Postimo, uglavnom ubeđeni da time postajemo veći vernici. A vera je nešto što ne bi trebalo da se temelji na obavljanju ovih jednostavnih radnji.
Treniranje sopstvene duše je deo vere. Njeno upoznavanje, gnjuranje u njene dubine, otkrivanje svega što čuči u njoj, menjanje kvarnih delova, čišćenje truleži, negovanje onog što smo pronašli kao dobro i vredno.
Imaš li u njoj ljubavi i za koga? Jesi li našao u njoj sluh za ljude oko sebe? Ima li saosećajnosti il kulja gorčina? Ima li pelcera mržnje i koliko se primio u tlo duše? Izvire li iz nje tama ili svetlo?
Mrzi nas da se bavimo ovim. Sve to deluje kao silan, mukotrpan posao, a mi bismo lakšim putem. Bez razmišljanja kakav smo čovek, zašto smo ovde, koliko povređujemo ili usrećujemo druge, imamo li odgovornosti za svoje postupke, kako da postanemo bolji, gde grešimo, zašto to činimo.
Glasni smo kad nam nešto smeta kod drugih, a često postupamo na isti način. Samo to ne vidimo. Jer nismo sposobni. Malo je onih koji će reći “loš sam čovek, moram da se menjam”, lakše je uperiti prst u drugog. Moje traganje za dobrotom, u sebi i drugima, više me je trošilo i povređivalo, nego što me je lečilo. Al ne mogu da stanem. Ako stanem, neću nikada pronaći ono što daje smisao i draž boravljenju ovde.
Postala sam majka i ne znam koliko će mi nadljudske snage biti potrebno da u ovom ludilu ostanem pribrana i svoja.
Ne želim da moje dete gleda majku koja se na grubost nastavlja grubošću, na glupost glupošću, na vulgarnost vulgranošću, na zlobu zlobom. Ona gleda u mene i ja želim da vidi kako se mržnja bedi ljubavlju, glupost mudrošću, grubost finoćom, lavina ružnih reći ćutanjem.
Želim da je naučim da u ovom prolaznom životu ništa ne vredi i ne prija više od čiste ljubavi. One koja je nesputana, koja nas u oblake diže da budemo sa pticama, da letimo sa njima, koja nam daje osećaj slobode, a ne zatočeništva, zbog koje se menjamo na bolje, zbog koje želimo da budemo bolji. Zbog koje ponovo dobijamo veru, ako se slučajno zagubila. Da ništa nije vrednije od ljubavi zbog koje čovek prestaje da se plaši i zbog koje sve može, čak i da vaskrsne ako je zbog nečega „umro“. Da ništa nije vrednije od ljubavi zbog koje više ne obraćamo pažnju na glupe trivijalnosti zbog kojih tako često padamo u očaj.
Želela bih da je naučim da ništa kao čista ljubav ne ume tako dobro da očisti i regeneriše dušu, da je zakrpi gde je pukla, da je uveća. I da je ništa kao zavist, mržnja i ravnodušnost ne može tako brzo ubiti.
I da često ne mora biti uzvraćena, posebno ne istom merom ili na isti način. I da bude spremna na to.
Prećutaću joj, otkriće sama, koliko može da zaboli susret s ljudima koji se ne bave svojom dušom. Sa hladnim, ravnodušnim, ko leš ukočenim, a živim ljudima. Onima koji su nam čak i bliski, a sebe miljama udaljili od nas. I da to što nam je neko fizički ili krvno blizak, ne mora da znači da ćemo od njega imati podršku, jer blizina se meri bliskošću duša, i ničim drugim.
Shvatiće vremenom, da razumevanje često neće dobiti tamo gde ga očekuje, al zato će ono stići s druge strane. To je valjda potrebni balans. I to moram da je naučim, da ne može da bira od koga će dobiti ljubav i podršku, da oni mogu da stignu od bilo koga, bilo kada i da zato mora da bude čovek sa velikim Č prema svima. Iako to nije uvek lako.
I da nikad ne staje, uprkos preprekama, sputavanju, učmaloj ili preslobodoumnoj sredini punoj onih koji sve najbolje znaju. Da su jedine prepreke one koje sama podiže pred sebe.
Šapnuću joj da se bavi svojom dušom i da to shvati kao najozbiljniji posao. Jer duša može lako da se pokvari, ako je zanemari. I lako da se prokocka, onda kada to najmanje očekuje. I da joj jedino mirna duša može doneti miran i ispunjen život.
Ljudi koji su zapostavili svoju dušu, žive nesrećni, ko na pola, al i dalje veruju da je sve kako treba i da je lizanje sopstvene dlake jedina ispravna stvar. I jedina korisna. I mudra.
Takvi obično prekasno shvate da se sve vrati kao bumerang, ali to nju ne treba da zanima. I to je najvažnija lekcija koju želim da joj prenesem: da bude dobar čovek ne zbog straha od kazne, već zato što je to jedino ispravno.
Dodaj komentar