Da sam Nataša Šavija to bi značilo da sam nekad učestvovala u rijaliti programu. I još bi značilo da sam ovih dana obavila niz estetskih intervencija za koje sam kako mediji prenose dala oko osam hiljada evra.
Da sam Nataša vijali bi me paparaci, pa bi me fotkali onako u kežual varijanti, oblepljenu flasterima, ispred bolnice koju napuštam. Onda bi to pustili u onoj svojoj pinkovskoj emisiji da se sjebane žene još više sjebu jer nema svaka dovoljno para da ode pod nož, a mnoge veruju da će sjebanost baš nožem rešiti.
Ja kad sam sjebana od noža bežim ko đavo od krsta, ali ja nisam Nataša.
Da sam Nataša rekla bih vam: “Mogu otvoreno da kažem i da na neki način apelujem na devojke da sve čime su nezadovoljne slobodno poprave kod hirurga, osim ukoliko se iza toga ne krije neki drugi psihički problem, naravno. Ako će se neko bolje osećati tako što popravi nešto na sebi, zašto to ne bi uradio, to je isto rad na sebi. Naravno nije sve u izgledu, treba svakako da rade na sebi i na drugim poljima.”
Recimo da uđu u rijaliti ili pokazuju golu figuru na instagramu.
Ali ja nisam Nataša i ja ovaj njen apel ne razumem baš najbolje. Ali to je do mene.
Sve ovo sam saznala od dve tinejdžerke koje su u busu, dijagonalno od mene, naglas čitale vest sa telefona, pri čemu je jedna od njih rekla:
“Boli je dupe, ima para. Ja da imam para sve bih bre promenila!” (ima oko 17 godina), dok joj druga odgovara: “Pa nađi sponzora, što si se uhvatila onog tvog jadovana sa prstima od maziva”.
Smeju se.
Ne mogu odmah da skapiram da li se zezaju, nisam dugo među mladima bila.
“Reći ću matorima da me zeza ova devijacija, da ne mogu da dišem više ko čovek, jedino ću tako uspeti bar malo ovo sranje da korigujem. Rade to valjda na Poliklinici.”
“Nek ti ga dečko ispravi, ko onda kad te video sa Vojom”.
“Da, da, lepo ga pomerio udesno, sad da ga isprovociram da ga vrati”
Šofer se oznojao pod maskom, jebe vreme, brisače kida pljusak, ja onako zblanuta gledam u njega, da vidim jel čuo i on, da podelimo bar očima zabrinutost, one se cerekaju, vade ogledalce i prstima hirurški precizno pokazuju jedna drugoj šta bi na licu menjale. Bokte, pa i boja očiju im smeta.
A Nataša apeluje. U Srbiji. Državi koja pred izbore, pardon nakon korone, široko deli svim svojim ubogim građanima 100 evra, taman za osamnaestinu silikona desne sise. Tako nekako. Skupiće se, polako. Ako Nataša bude dovoljno često apelovala i izazivala ovakva ushićena po autobusima i šire, devojčice će već od desete sklanjati novac od rolera za silikon. Ili manji nos. Nosić. Ušice prilepljene uz glavu. Malo punjenja u usta što ih naslediše onako tanke na mater.
Ne sviđa mi se sve ovo. Posebno što se i danas sećam kako me je drug iz klupe zezao da sam daska za surfanje jer mi sise nisu narasle tempom očekivanim za uzrast. Posle su narasle, ali meni tad to više nije bilo važno. Sazrela sam na drugom, važnijem polju.
Nego, ako je to meni, devedesetih bilo naporno za slušati, u godinama bez interneta, fejsbuka, instagrama, sa Cecom i Brenom i Vesnom Zmijanac kao jedinim ženama koje su se pojavljivale na tri kanala, bez lajkovanja, šerovanja, filtera, onda mogu da shvatim koliki je pritisak na devojčicama danas.
Kao da sa svih strana čuju: budi svoje lice, budi svoje grudi, budi svoj prćast nosić, budi svoja guza, budi najtanji struk, budi devojka od 1.000 lajkova, jer onda “curo, vrediš!”.
Kuda vodi ovo?
U masu frustriranih, nezadovoljnih devojčica od kojih će neke podleći pritisku, pa će ili pasti u depresiju ili krenuti u traženje sponzora koji će da plate korekciju “nedostataka”.
Džaba ja pišem, horde već preko ramena čujem: “Vremena su se promenila, matoraaaaa!”.
Jesu, znam. Matora zna.
Samo me zanima hoćemo li uspeti da preživemo sa toliko kancerogene plastike svuda oko nas? Sa toliko želje da izmenimo sise, a ne svet? Sa toliko opsesivne potrebe da zadivimo pratioce? Da izoperisani brže i “lakše” dođemo do luksuza? Sa ovakvim poimanjem luksuza, lepote, uspešnosti? Sa ovakvim poimanjem smisla i ovakvim apelima?
Kako me je rasplakala Nada Đukić Blondi, sa ogromnim si*ama jedva spakovanim
Dodaj komentar