Magazin

Čuvajmo komšije sa toplom dušom koje kite ulaze naših zgrada, nije nam još puno takvih ostalo

Našu zgradu godinama unazad vodio je naš komšija, penzioner. Bio je od onih koji brinu o svemu bez da mu govorimo, a svoj posao „komandanta naše zgrade“ shvatao je veoma ozbiljno (komunistička je to škola).

Godinama je brinuo o svima nama toliko da je kačio na svoja vrata obaveštenje kada se tačno vraća, odnosno gde možemo da ga nađemo ako nam zatreba.

Živeo je sam, ali nije delovao usamljeno. Nekako ta funkcija, tek sam posle shvatila, bila je nešto što je baš trebalo penzioneru koji bi da nije stanara i njihovih porodica, sedeo sam ispred TV-a i gledao stvari koje ga istinski ne interesuju.

Ovako, interesovao se za naše živote, kupovao deci iz zgrade slatkiše i znao im rođendane.

Jedna topla, ljudska figura, jedna topla duša kojoj je ostalo još puno ljubavi da da, a nije imao kome.

Jedna ljudina od čoveka koja je u ovom vremenu naše žurbe i ignorisanja komšija jer “još nam fali da nas neko davi dok čekamo lift” bila više izuzetak nego pravilo.

Jedan čovek koji nas je, bez da nam je to nabijao na nos, čuvao od otuđenosti.

Mi smo bili svakakvi.

Ispravljali smo njegove slovne greške na obaveštenjima koje je lepio, stavljali smajliće na loše otkucan tekst i uvek je bila ta neka stanarka koja ima “nešto da objasni njemu neukom jer je ona pravnica”.

Pravnica koja se svog zvanja sećala samo kada treba da preti tužbom. Ali, avaj, svaka zgrada ima takvih.

Malo po malo, drskost po drskost, pravnica po pravnica, naš komšija je odlučio da više ne želi da bude „komandant“.

Mi smo vest primili olako, kao da gubi on, a ne mi. I izabrali smo onog zvaničnog koji po službenoj dužnosti moli Boga da mu ne zazvoni telefon da mu nešto tražimo. Obavljao je ono za šta je plaćen.

Ni manje, ni više od toga.

Formalan i strog bez namere da nam nauči imena, a kamoli da pamti rođendane naše dece.

Mada, verujem da ljudi odavde, vadeći se na kulturu i “bečku školu”, bivaju formalni da bi u tom odsustvu topline, valjda, bili ozbiljno shvaćeni.

A suživot u zgradi nije to.

Suživot je briga za druge. Suživot je da znaš da dedu sa prvog sprata boli noga i ne može sam da ode na pijacu.

Suživot je da to umesto njega uradi neko od nas, neko mlađi ko već svakako ide po namirnice za svoju porodicu.

I vreme je prolazilo, a mi nismo ništa primećivali. Po difoltu smo se javljali našem “komandantu” kada nam treba novi ključ za parking.

I on je uredno pomagao i zvao onog kojim smo ga, ne brinući za njegova osećanja, tako lako zamenili.

Došao je decembar, a naš ulaz, godinama unazad nagrađivan i emitovan na radio stanicama i televizijama, bio je pust i prazan. Pomislih kako je tužno kada nema ukrasa.

Ali nisam ni ja, ni pravnica, niti jedno biće koje tuguje zbog nedostatka novogodišnjeg duha odvojili svoje vreme i malo novca da menjamo stvari. Jer pobogu, pa ima neko drugi da to uradi?!

Nije niko.

Sve dok za vikend nismo zatekli našeg starog “komandanta” sa isteklim mandatom kako kiti jelku i lepi Deda mrazove na hladna aluminijumska vrata u ulazu ne bi li ih “utoplio”.

Kao da se postideo kada nas je video i krenuo je da se pravda: „Eto, ja opet kitim, morao sam, žao mi dece“. Bilo me je sramota. Beskrajno.

Tih dana sretali smo se u liftu, svi sa tim postiđenim izrazom lica. Svi pokajnici. Svi izdajnici. Svi do jednog smo shvatili šta smo izgubili. Svojom voljom, a bezvoljni da menjamo.

Deca su, pak, bila presrećna. I naš divni stanar jeste postigao svoj cilj. Njegova duša je bila ispunjena. On je spokojno spavao i verovatno, nenamerno, kupio sebi deo neba i zvezda. Na mestu gde dobri obitavaju.

Mi smo, pak, platili svojom dušom koju je njegov gest spasao. Od objašnjavanja deci zašto nema ukrasa u zgradi. Od ubijanja dečije radosti u koju bismo svi uložili i novac i život i svaku stazu zbog te radosti prokrčili.

A nismo mi, već on.

Takvi smo ljudi, nisu nam dobri ti koji sebe daju drugima i vrlo lako ih menjamo spremni da pokušamo sa onima čiji je to samo posao. Dajemo dušu za hladan glas sa druge strane „žice“. Dajemo onoga koji hoće za onoga koji mora.

Srećni novogodišnji praznici onima koji su zaslužili slavlje, a nama ostalima želim da do Božića barem jedan oprost damo i jedan dobijemo… Da bolji budemo… I ispravimo to što smo kao ljudi ozbiljno zakazali.

Čitajte Luftiku na Google vestima

4 najgore vrste komšija: Ko je njih upoznao ni pakao mu neće teško pasti

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
192 Shares
192 Shares
Share via
Copy link