Ovde se ljudi prelako potroše: Nađa Higl napustila Srbiju, tako čuvamo svetske šampione

Nekadašnja svetska šampionka u plivanju Nađa Higl, koja je svojoj zemlji donela svetsku titulu, odlučila je da poput svog kolege Milorada Čavića napusti Srbiju i sa porodicom se preseli u Sloveniju.

Dugo su razmišljali o odlasku, a onda je njen suprug Milan Boharević dobio posao u Ljubljani i sada su zajedno sa dvoje dece spakovali kofere i odlučili se na odlazak iz domovine.

– Već dugo suprug i ja to hoćemo da uradimo, ali nas je ova situacija sa koronavirusom malo usporila. Nadam se da ćemo sve završiti do kraja leta, kada najstarije dete treba da krene u školu – rekla je u aprilu ove godine Nađa Higl novinaru Sport kluba.

Kao i kod mnogih mladih ljudi koji odlaze iz Srbije, nije finansijski momenat bio presudni faktor u ovoj odluci.

– Umorna sam od stalne borbe sa nevidljivim neprijateljima. Ljudi se ovde prelako potroše. Videli ste i da se Milorad Čavić vratio u Ameriku. Ko zna možda smo i mi krivi jer ne znamo da se borimo na ‘pravi’ način – kazala je tada Nađa.

Nađa želi bolju budućnost za svoju decu.

– Da smo samo suprug i ja u pitanju možda bi i ostali. Navikli smo i pomirili se sa nekim stvarima. Međutim, zbog budućnosti naše dece, bolje je da odemo. Želim da odrastaju u uređenom sistemu u kojem će imati mnogo veće šanse da ispune svoje ambicije iz bilo koje oblasti. Ne ljutim se ni na koga, ni od koga ništa ne tražim. Odlazimo jer mislimo da je to najbolje za našu porodicu – kazala je tada Nađa Higl.

Dosadili smo sami sebi da konstatujemo koliko je loša situacija, koliko mladih odlazi i koliko njih je prisilno u Srbiji jer zbog koronavirusa nemaju gde i kako slobodno da odu kako bi se snalazili po belom svetu. Zašto je naša Srbija decenijama i vekovima crna rupa koja isisava život iz mladih ljudi?

Odlaze nam svetski šampioni, rekorderi i ljudi koji ovom društvu imaju da ponude mnogo toga pozitivnog i korisnog. Nažalost, oni svoje veštine i znanja šire i daju nekoj drugoj deci, nekim drugim ljudima koji će umeti da cene njihovo zalaganje i trud.

Nama ostaju umišljene veličine koji nisu šampioni ni u svom bračnom krevetu, a kamoli na svetskom nivou. Mi izgleda mnogo više volimo takve, sirovine neobrađene, od emancipovanih ljudskih bića koji žele suživot sa kultivisanim sugrađanima. Takvim ljudima potrebna je šansa, saradnja i pružena ruka, a ne konstantno režanje i besmisleno sukobljavanje u živom blatu koje ni lepo vreme ne može u potpunosti da isuši.

Ostaje nam da mladima koji odlaze poželimo svaki put srećan put i novi početak, da se javljaju što redovnije i u nekom trenutku da se vrate makar u posetu, kada zaborave sve ono loše što ih je uopšte nateralo na odlazak.