Zločinačka mašinerija Adolfa Hitlera obilato je u svojoj huškačkoj i pretećoj kampanji koristila simbole. Ogromni slogani i mase ljudi kojima se ne vidi kraj stvarali su utisak od kojeg podilazi jeza. isti recept kopiran je više puta u budućnosti, u gotovo svim totalitarnim vladavinama.
Znamo da je nacistička propagandna mašinerija bila možda i njihovo najjače oružje, ali fotografije u boji iz projekta Life ostavljaju nas bez teksta.
Life je kopao po starim arhivama u potrazi za starim i do sada neviđenim fotografijama (Tribjut ratnom fotografu Leriju Barouzu je naročito moćan). Ali Life je nadmašio sebe serijom fotografa Huga Jaegera, jednog od Hitlerovih ličnih fotografa.
Ceo grad zavijen u svastike je prizor koji se teško zaboravlja. Ali kada to vidiš u boji, vidiš koliko se crveni baneri u stvari ne uklapaju u pejzaž. Liči na ogroman crveni talas koji je potopio svaki ćošak i svaku pukotinu grada.
To je efekat koji je Hitlerova propaganda želela da proizvede – Nacistička partija je nezaustavljiva sila koja potapa sve pred sobom. Jedina opcija je pridružiti im se, piše portal Vice.
Hitlerova moć je delom nastala iz čiste kulturne estetike koju je koristio. Kada se suočite sa neverovatno efikasnom mašinom koja sve boji u crveno, teško je odupreti se – kako je Hitler postajao moćniji, mašina je postojala jača.
Međutim, slike i posteri koliko god moćni, ne mogu da drže pokret u životu zauvek. Dok je partija uspešno podizala rejting bukvalno poručujući ljudima: „Vidi, svi su uz nas, pridruži se ili ostani napolju (bićeš ubijen)“, ova metoda nije bila stoprocentno uspešna. Disidenti su, i u zemlji i u inostranstvu, uspevali da istraju. Hitler je svoj Rajh predstavljao kao nepobediv i sveobuhvatan, dok je u isto vreme za sobom ostavljao gomile žrtava tokom svoje vladavine.
Ovako pojednostavljeno predanje o Hitlerovoj mašineriji možete naći u bilo kojoj knjizi iz istorije. Međutim, crno-bele fotografije koje su obično nalaze u ovim knjigama ni približno ne oslikavaju Hitlerovu moć kao one u boji. Čak i kada izuzmete šta je na fotografijama, fotografije Jegera su i tehnički impresivne. Kada je 1936. godine 35mm filmKodachrome pušten u prodaju, fotografija u boji je tek počela da se probija u svet profesionalne fotografije.
Ovo je neverovatan primer da tehnologija može da bude moćna, čak i u umetnosti. Samo nekoliko godina nakon nastanka, fotografija u boji je zagospodarila fotografijom dodajući mnogo više emocija. Jegerove veštine sa tada novom tehnologijom su fascinantne, iako ih je nažalost, koristio kako bi dokumentovao život jednog od najvećih zlikovaca čovečanstva. Ali, to je stvar koja je fascinantna sa ovim fotografijama, naročito iz ugla inovacije.
Ali koliko god moćna bila, važno je ne zaboraviti da Hitlerova propaganda nije bila dovoljna. Urednik Life.com je napisao esej koji je propratio fotografijama: „Nikada nije na odmet podsetiti se da je potrebno više od amblema, koliko god uverljivi i komandujući bili, da transformišete pokret u trajnu politiku, ili socijalnu i vojnu silu.“
To je tačno. Postoji razlog zašto je simbolizam čvrste ruke Nacističke partije okarakterisan u filmovima poput 1984 i Death Race 2000: on nije jednodimenzionalan samo politički, već i istorijski. Koncept pokrivanja svakog milimetra javnog prostora banerima partije, koja god ona bila, je zastareo potez. Potez koji bez greške asocira na totalitarnu vladavinu.
Radi se o tome da slobodna misao zahteva slobodnu estetiku, a despot koji vam servira svoje lice na svakom koraku to radi da bi vam zarobio misli, a tome će se ljudi uvek opirati. Ako vam je dok ste gledali fotografije zlotvora koji je živeo pre 80 godina puls skočio, onda razumete.
Dodaj komentar