Magazin

Mengele je bio najveći sadista Trećeg rajha, ali ono što je radio sa “Hitlerovih 7 patuljaka” prevazilazi sve granice monstruoznosti

osobe-niskog-rasta-mengele

Tokom Drugog svetskog rata, ljudi izrazito niskog rasta su bili smatrani “genetski inferiornim materijalom” od strane Nemaca, što je rezultiralo njihovim ubistvom kao deo eutanazijskog programa.

Nacisti su rezervisali “milosrdnu smrt” za sve koji su bili psihički bolesni, mentalno retardirani ili su patili od genetskih poremećaja.

U okupiranoj Evropi, ljudi izuzetno niskog rasta, su bili izuzetno ranjiva grupa.

Pre rata, u Rumuniji, porodica ljudi izuzetno niskog rasta je nastupala kao zabavna trupa, izvodeći plesove, pevanje i svirajući minijaturne instrumente.

Porodica Ovic, poznata kao trupa Lilliput, putovala je kroz Mađarsku, Čehoslovačku i Rumuniju, koristeći različite jezike, uključujući i jidiš.

Nažalost, nakon što je Dizni 1937. godine stvorio megahit “Snežana i sedam patuljaka”, Hitler je postao veliki fan filma.

Iako je film bio zabranjen u Nemačkoj zbog antiameričkih stavova, našao je mesto u Hitlerovoj privatnoj kolekciji.

Iako je priča očaravala Hitlera, istovremeno ga je iritirala jer je pokazivala tehničku nadmoć SAD u filmskoj produkciji i animaciji.

Ni sam Hitler nije mogao predvideti da će imati priliku da dobije svojih sedam patuljaka, ali umesto Snežane, u toj priči se pojavio samo čisti zlo u obliku Jozefa Mengelea.

Godine 1940, antisemitski zakoni su zabranili svim Jevrejima javne nastupe, pa je porodica Ovic bila primorana da sakrije svoje poreklo i nastavi sa nastupima kako bi preživela.

Grupa je brojala 12 članova, svi su izrazito mali ljudi po rođenju, a neki su uspeli da privremeno izbegnu nesrećnu sudbinu, samo da bi na kraju bili uhvaćeni i streljani od strane SS jedinica.

Ironično, bolje je prošlo njih sedam koji su 12. maja 1944. godine uhvaćeni i prebačeni u koncentracioni logor Aušvic.

Tamo su pali u ruke “anđelu smrti”, Mengeleu, poznatom po bizarnim i okrutnim medicinskim eksperimentima nad tzv. “frikovima prirode”, ljudima sa deformacijama i abnormalnostima, uključujući i ljude patuljastog rasta.

Mengele je svoje ispitanike nazivao “mojim vlastitim zoološkim vrtom”. Lako je zamisliti njegovo bolesno uzbuđenje kada je čuvar logora probudio oko ponoći 19. maja 1944. godine da mu saopšti da je pristigla porodica ljudi izrazito niskog rasta- Rozika, Francika, Avram, Freida, Miki, Elizabet i Perla Ovic.

“Smejao se kao dete na Božićno jutro”, kasnije su pričali svedoci, opisujući kako je podizao svakog od njih sa zemlje, gledajući ih kao igračke.

Iako je bio ljubazan prema njima, eksperimenti koje je nad njima sprovodio bili su zastrašujući.

“Ginekološki eksperimenti su bili najmučniji. Mengele nam je injektirao različite tečnosti u našu matericu, gurao predmete u vaginu, vadio krv, bolelo nas je telo i odstranjivao delove tkiva koje je uzimao kao uzorke. Bol koju smo osećale bila je neopisiva, trajala bi danima nakon eksperimenta, ostavljajući nas nesposobnim za hodanje”, napisala je Elizabet Ovic.

Dokaz okrutnosti tih procedura je i to što je Mengeleov asistent odbio da nastavi sa eksperimentima jer je osećao sažaljenje prema malim ženama.

Mengele nije bio spreman da ih ubije, barem ne odmah, pa je odlučio da sam nastavi da “uživa” u njihovom mučenju.

“Izvlačili su tečnost iz naše kičme, bez ikakvog anestetika, čupali su nam zdrave zube. Kad izgubimo svest, čupali su nam pramen po pramen kose kako bi nas probudili od bola. Često su vršili bolne eksperimente na našim mozgovima kroz nos, rezali tkivo u našim ustima i na rukama”, ispričala je Elizabet.

Iako je Mengele bio čudovište, u nekom smislu bio je i “spasilac” za Ovicove jer nije dozvoljavao stražarima da ih ubiju jer “ima puno posla s njima”.

Često bi im tepao i citirao: “iza sedam planina krije se mojih sedam patuljaka”, dok su žene iz porodice Ovic obraćale s “vaša ekscelencijo” i pevale mu kad bi to zatražio.

Ali izbor im nije bio na raspolaganju.

Ponekad bi im Mengele donosio poklone – igračke ili slatkiše koje bi uzeo od ubijene dece u logoru.

Najčešće je poklone dobijao 18-mesečni sin Lije Ovic. Dete bi mu čak reklo “tata”, ali bi Mengele ispravio da mu je “samo ujak”, a zatim bi laskao Frejdi, koja mu je bila miljenica, govoreći joj kako je lepa.

Pored ostalih invazivnih procedura koje je sprovodio nad njima, Mengele im je ulivao vruću pa ledenu vodu u uši, kapao im razne hemikalije u oči zbog kojih bi privremeno gubile vid – nije imao moralnih ni medicinskih granica.

S obzirom na Hitlerovu fascinaciju patuljcima, Mengele je smislio ideju snimanja “kućne verzije” filma u kojem su Ovicovi bili primorani da izvode nemačke pesme kako bi zabavili Firera.

Tokom tog događaja, porodica je bila svedok okrutne smrti dvoje drugih patuljaka, koji su bili kuvani do te mere da im se meso odvajalo od kostiju. Mengele je nameravao da izloži njihove skelete u muzeju u Berlinu.

Jednog dana, doveo im je frizera i šminkera i naredio im da nastupe pred SS jedinicama na pozornici.

Nesrećnici su se popeli na scenu, a on ih je naredio da skinu odeću, dok je velikim štapom pokazivao na svaki deo njihovog tela, posebno na genitalije, dok se publika smejala. Tako izmučene i sa predmetima u vaginama, terao ih je da igraju za Naciste.

Ta “predstava” bila je senzacija, dok su se članovi porodice Ovic osećali poniženo i prestravljeno. Većina nije očekivala da će preživeti logor, ali kada su Rusi oslobodili Aušvic početkom 1945, Mengele je brzo pokupio svoje papire i pobegao.

Uz podršku SAD, kojima je predao rezultate svojih medicinskih istraživanja, sklonio se u Latinsku Ameriku. Umro je 1979. u Brazilu.

Cela porodica Ovic je izašla iz “Mengeleove pećine”, što je bilo iznenađenje za Ruse. Kasnije, Perla Ovic, poslednji preživeli član porodice (preminula je 2001), potvrdila je strašne događaje koje su preživeli, ali je ipak zadržala delić zahvalnosti prema svom “spasiocu”.

“Kada bih bila pitana da li bi ga trebalo osuditi na smrt, rekla bih da ga puste. Mene je sačuvala milost đavola, a Božija pravda će stići Mengelea”, izjavila je Perla.

Ko je ustvari bio ozloglašeni Mengele?

Mengele je rođen 1911. godine u Ginzburgu, a otac mu je bio bogati industrijalac. Umesto da nasledi očev posao, Mengele je odlučio da postane lekar.

U Aušvic je došao početkom 1943. godine. Imenovan je za šefa lekarske službe logora.

„Mengele je bio najveći sadista u logoru. Izigravao je boga i zapečatio sudbinu ljudi koji su dovođeni u Aušvic”, navodi američki novinar Džerald Pozner, autor knjige Mengele – kompletna priča.

„Neki logoraši bili su prisiljavani da rade, a drugi su završavali u gasnim komorama”.

A postojala je i treća grupa koju su činili blizanci, osobe patuljastog rasta, hendikepirani i deca. Oni su postali zamorčići u Mengeleovim stravičnim eksperimentima.

Njegova istraživanja nisu imala nikakve veze sa naukom, a bila su zasnovana na „testiranju granica ljudi izloženih veoma visokim temperaturama”.

Često je tokom eksperimenata koristio ključalu vodu, a ženama je ubrizgavao tečni cement kako bi procenio efekte sterilizacije.

Pustinjak

Mengele je u Brazil došao 1961. godine, a koristio je ime Peter Hohbihler. Živeo je u mestu Nova Evropa koje se nalazi 318 kilometara severno od Sao Paula.

Zahvaljujući pomoći Volfganga Gerharda, pristalice nacista koji je živeo u Brazilu od 1948, upoznao je mađarski bračni par koji ga je unajmio da vodi njihovu plantažu kafe. Ovaj par u početku nije znao Mengeleov pravi identitet.

Pošto se plašio hapšenja, Mengele je vrlo retko napuštao kuću i dane je provodio čitajući Getea i slušajući Štrausa.

A kada je izlazio, činio je to maskiran i vodeći čopor dobro dresiranih pasa. Mađarski par koji ga je unajmio je kasnije saznao pravi identitet uposlenika, ali je Mengele „kupio” njihovo ćutanje.

Traži se „živ ili mrtav”

Poslednje Mengeleovo skrovište bio je Sao Paulo, najveći brazilski grad. Tamo je bio gost Lizelot i Volframa Bozerta. Sa njima je bio i onog dana kada je umro.

mengele

U strahu od hapšenja, svake večeri nacistički doktor je sakrivao pištolj ispod jastuka. U to vreme na snazi je bila poternica, Mengele se tražio živ ili mrtav, a nagrada je iznosila današnjih tri miliona evra.

Mengele je za 17 godina u Brazilu promenio više indentiteta

Mengelea je 1977. godine posetio najstariji sin Rolf Jenkel koji je tokom dve nedelje u Brazilu slušao od oca šta se dešavalo u Aušvicu.

Jenkel je u televizijskom intervjuu 1986. otkrio da Mengele ni u jednom trenutku nije pokazao znake pokajanja ili osećaj krivice.

„Nije priznao da je činio loše stvari. Rekao mi je da je samo slušao naređenja”.

Smrt i otkrivanje identiteta

U to vreme, Mengele je već preuzeo identitet Volfganga Gerharda koji se vratio u Austriju. I upravo pod tim imenom je ovaj ratni zločinac sahranjen u gradu Embu das Artes blizu Sao Paula.

Njegovi ostaci bi verovatno i dalje bili tamo da 1985. godine nemačka policija nije presrela pisma koje su Bozertovi poslali Hansu Sedlmajeru koji je svojevremeno radio za Mengeleovu porodicu.

Nemci su o tome obavestili brazilsku policiju, a posle pretresa porodične kuće Bozvortovih istina je izašla na videlo.

Policijski zapisnik o Mengelovoj smrti

Mengelovi ostaci su ekshumirani u julu iste godine i istraga je potvrdila njegov identitet. Sedam godina kasnije, urađena je i DNK analiza u Engleskoj koja je potvrdila da se radi o „Anđelu smrti”.

Jenkel nikada nije otišao po očevo telo koje se tri nedelje nalazilo zaključano kako bi se sprečile posete pristalica nacističkog pokreta.

Pre tri godine, jedan od eksperata koji je učestvovao u ekshumaciji, Danijel Romero Munjoz, počeo je da koristi neke Mengeleove kosti za predavanja forenzičke medicine na univerzitetu u Sao Paulu.

Deca nacističkih lidera i njihova dva puta: Jedni popravljaju reputaciju monstruoznih očeva, drugi ih se stide

Izvor: Stil/Express.hr

 

Čitajte Luftiku na Google vestima

Share via
Copy link