Zbog epilepsije mu uklonili deo mozga i sada više ne oseća strah (FOTO)

Džodija Smita je sve do njegove 28. godine mučila spoznaja da će jednog dana umreti. Sigurno da je na to uticala činjenica da su mu i otac i brat poginuli dok je bio mlad. Moguće da je delom uticao i defekt zbog kojeg njegov nervni sistem nije radio kako valja.

U svakom slučaju, strah od smrtnosti je obuzeo njegove misli, ispunjavajući ga anksioznošću i iscrpljujući mu mentalnu energiju.

I tako sve dok mu nisu odstranili deo mozga, tačnije desnu amigdalu.

Za sve koji nisu stručnjaci za anatomiju mozga, u pitanju je deo mozga koji je centar za emocije, odgovoran za naša osećanja. To su dve međusobno povezane žlezde u obliku badema, smeštene kod slepoočnica. Pokreću sećanja koje prouzrokuju naše strahove.

Odjednom je postao neustrašiv

Od kad su mu je uklonili, Džodi, koji sad ima 32 godine, ne plaši se više ničega. Na primarnom, fiziološkom nivou, postao je potpuno neustrašiv.

– Kada kažem da više ne osećam „strah“, koristim tu reč da opišem veoma jedinstveno osećanje. Ljudi opisuju mnoge stvari rečju „strah“, poput bojazni od neuspeha kod devojaka ili neuspeha u životu. Međutim, ja govorim o strahu koji biste osećali kada biste se suočili sa smrću ili ozbiljnim povredama. Njega više nema – kaže Smit za Vice.

Njemu je dijagnostifikovana epilepsija kada je imao 26 godina. Otprilike tri puta dnevno, bez ikakvog predznaka, počeo je da doživljava kratke, intenzivne emocionalne senzacije, zbog kojih je imao osećaj da će se nešto loše dogoditi, ili da se upravo dogodilo.

Epilepsija kao pokretač napada panike

To je bio pokretač paničnih napada. Čak i za nekoga ko je ceo život proveo boreći se sa anksioznošću i egzistencijalnim strahom, ovo je bila novost.

U početku nije bilo jasno da su u pitanju epileptični napadi, jer su epizode bile tek nešto više od manje neprijatnosti. Međutim, neki su bili jači od uobičajenih.

Na jednom porodičnom okupljanju Smit je shvatio da mu nadolaze simptomi i odlučio je da prošeta napolju kako bi udahnuo svež vazduh. Odjednom je izgubio svest. Dvadeset minuta kasnije, kada je došao sebi, uvideo je da puzi u komšijinom dvorištu, kao da je pijan.

Nakon ovog događaja, specijalista za epilepsiju je ubrzo dijagnostikovao njegovo stanje.

– Hirurški zahvat je bio jedina opcija da se spreči mogućnost da se napadi pogoršaju, da nastave da oštećuju moj mozak ili da me potencijalno ubiju – objašnjava Džodi.

Posle dve godine pokušaja da svoje stanje sanira lekovima, odlučio se da ode pod nož.

Pre operacije bilo je neophodno otkriti koji deo mozga izaziva problem

Operacija je izvedena u dve faze. Prvo su doktori ugradili sonde duboko u Smitov mozak, a zatim su proveli nedelju dana pokušavajući da izazovu napad, kako bi mogli da lociraju deo koji je uzrokovao problem.

Za to vreme, Smit kaže da je namerno „mučio“ sebe kako bi pokušao da izazove napad – uglavnom lišavajući sebe sna i slušajući Skrillex-a punom jačinom. U jednom trenutku, seća se, lekari su mu prepisali pivo, kako bi isprovocirao napad.

Posle nedelju dana, nakon neuropsihološkog pregleda, hirurzi su na kraju odlučili da ciljaju Smitov temporalni režanj: ukloniti prednju polovinu desnog temporalnog režnja, desnu amigdalu i desni hipokampus pre nego što mu ponovo spoje glavu.

Tri dana nakon operacije, Smit je mogao da napusti bolnicu. Odmah je primetio da se nešto u njemu izmenilo.

Javili su se problemi sa pamćenjem i koncentracijom, ali je strah nestao

– Bio sam potpuno drugačiji odmah posle operacije. Stresirali su me zvukovi koji bi ranije bili okidač za napad. Javili su se i problemi sa pažnjim i memorijom – priseća se on.

Nakon dve nedelje, Smit je primetio još jednu važnu promenu – ranije stalno prisutan strah od praznine i smrti je potpuno nestao. Inicijalno, ovakav rezultat je ukazivao na pozitivan razvoj situacije.

Međutim, tek nakon više od godinu dana nakon operacije, shvatio je u kojoj meri su njegovi odgovori na strah doveli do kratkog spoja.

To se dogodilo jednog dana dok je šetao Njuarkom u Nju Džersiju, kada je neka žena dobacivala grupi od pet slično obučenih muškaraca preko puta ulice i pokazala na njega. Ekipa mu se odmah približila, a on je prosto znao da će biti opljačkan.

Međutim, umesto da zadrhti ili pokuša da na neki način izbegne bagru koja se približavala, nastavio je da hoda, ležerno, pravo kroz njih. To je bilo iznenađenje za njega koliko i za njegove potencijalne napadače.

– Očigledno je moj nedostatak straha poremetio njihove planove – kaže Smit.

Nedugo potom, ponovo uhvatio sebe kako se ponaša neuobičajeno nonšalantno kada ga je ugrizao pauk.

– Samo sam ga nekako pogledao, nisam ga čak ni instinktivno stresao sa sebe. Bio sam u fazonu – opa, ugrizao me je, dosta boli – šta da radim sada? –  priseća se on.

Počeo je da testira granice svoje hrabrosti

Smit je ubrzo počeo da eksperimentiše sa svojom novootkrivenom sposobnošću, testirajući granice svoje hrabrosti, namerno se izlažući okolnostima koje su ga ranije užasavale.

Znate onaj fizički osećaj koji imate kada stojite tik nadomak provalije? Ubrzani otkucaji srca, znojavi dlanovi, peckanje stopala…

Tog osećaja više nije bilo.

– Kao strastveni planinar, često sam u blizini litica, pa je moje iskustvo posle operacije bilo potpuno drugačije Još uvek nisam želeo da padnem i osećao bih se napeto kada bih proklizao prilikom pešačenja, ali nisam osećao strah – kaže on.

Za Smita, ovo je bio neočekivani sporedni efekat. Niko nije očekivao da bi dve invazivne operacije mozga mogle da dovedu do toga da postane skoro potpuno neustrašiv i da će ga izlečiti od hronične anksioznosti.

Međutim, medicinski stručnjaci nisu bili iznenađeni kada su čuli da je doživeo iznenadnu promenu temperamenta.

– Razgovarao sam sa svojim neurohirurgom o nestanku straha od smrti. On mi je odgovorio da to ima smisla, jer mi je izvadio desnu amigdalu – priča Smit.

Smitov slučaj odgovara medicinskoj praksi

Dr Sane van Rooij, docent za psihijatriju i bihejvioralne nauke na Univerzitetu Emori u Sjedinjenim Državama, godinama proučava ablaciju amigdale i  potvrđuje da su Smitove tvrdnje sasvim logične.

– Čini se vrlo verovatno da bi ablacija desne amigdale mogla dovesti do toga da neko više ne oseća strah. To je u potpunosti u skladu sa slučajevima pacijenata sa epilepsijom koje smo podvrgli skoro identičnoj hirurškoj proceduri – kaže van Rooij.

Smit je pored gubitka straha postao mnogo otvoreniji i pričljiviji od operacije, a čak mu se i nivo gađenja i averzije prema nehigijenskim stvarima se smanjio.

– Nekada sam se jako brinuo da ću zaprljati ruke, ali sada me je baš briga, opraću ih kad-tad – kaže Džodi i dodaje da je zapravo postao oprezniji otkako je mora svesno da razmišlja o potencijalnim pretnjama.

Pored nekih manjih problema sa pamćenjem i koncentracijom, Smit se oseća bolje nego ikad pre. Život mu je, na mnogo načina, lakši.

– Neustrašivost je dobra. Smrtna anksioznost je svakako bila problematična. Najnegativniji uticaj operacije je bio na moje pamćenje i fokus. Ali moj život je bolji bez osećaja straha, jer moji drugi instinkti uglavnom zamenjuju ono za šta je koristio – kaže Džodi.

Da li nam je ovaj deo mozga zaista potreban?

Može se postaviti pitanje da li nam je desna amigdala zaista potrebna? Ili od nje imamo više štete nego koristi, jer preplavljuje mozak hemikalijama za stres svaki put kada se nađemo u neugodnoj situaciji. Može li nam, poput Smita, biti bolje bez nje?

Zavisi da li ona pravilno funkcioniše, ili kao kod pacijenata sa epilepsijom ili post-traumatskim stres sindromom. Ovakvi pacijenti su podvrgnuti uklanjanju amigdale, jer izaziva paniku sporadično, nevezano za situacije iz stvarnog života.

U takvim slučajevima, uklanjanje ove „moždane karike“ ima smisla, ali je u drugim verovatno najbolje da taj sistem reagovanja na strah ostane netaknut.

Uostalom, strah je ljudski rod tokom čitavog postojanja, od najranijih dana, održavao u životu. Ali nam zapravo ne treba da bismo živeli, kao što je pokazao Smitov slučaj.

Izvor: Vice