Kao novinar, verovatno bih doneo bolju priču da sam bio u tipičnoj, oronuloj srpskoj bolnici. To bi bio još jedan tekst koji bi raspirivao vaš opravdan bes na srpski zdravstveni sistem. Ali ovo je priča o ljudima, o ljudskim sudbinama i o tome kako život može preko noći da se promeni. Pa, koga interesuje, za mnom.

Šta i kako

Poslednjih dana ove zime, kada je naglo otoplilo, neki gadan grip sjurio se na moja pluća. Nije bilo lako ni jednostavno, i odmah sam zbrinut u Institutu za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. Tamo, na padinama Fruške gore je drugačije, sve je čisto i uvek lepo okrečeno, i svi, ili gotovo svi zaposleni – od lekara, preko sestara do čistačica – izuzetno su posvećeni i ljubazni. Čak je i hrana dobra.

bolnicka-hrana

Nekom ko je razmažen možda se ne bi svidela, ali meni jeste. Ali šta je tu je. Nisam birao ni bolest ni smeštaj, pa ni moja priča neće biti od „onih“. Bio sam uglavnom okružen ljudima obolelim od raka. Ovo su njihove priče.

Posrtanje

Znate onu priču o cvrčku i mravu? Pa ova ima suprotnu poentu. Glavni junak je Raša, iz jednog sremskog sela, dozlaboga vredan čovek. Isprva me je strašno nervirao. Ima 70 godina, iza sebe operaciju srca a pred sobom tešku borbu protiv kancera. „Koji je dan danas?“, pita me nekoliko puta dnevno. „Četvrtak.“ „A u materinu!“ I onda satima psuje četvrtak. Isto se ponašao i prema drugim danima.

Ali, dan po dan, počeli smo zapravo da razgovaramo. On je ceo život rintao. Radio je u nekad velikoj industriji mesa i 40 godina je  panglovao šunke. Pet hiljada komada godišnje, odnosno 200.000 za svoj radni vek. Kod kuće je radio zemlju, držao po 20 bikova i 50 svinja. Uspeo je da očuva i proširi nasleđeno imanje; izgradio je vikendicu u dnu Fruške gore, potom kupio dva stana. Kad je otišao u penziju, pre 15 godina, doživeo je srčani udar, ugrađen mu je stent. Prestao je da pije, da puši i da pije kafu. I danas, u bolnici, s nostalgijom se prisećao retkih trenutaka uživanja. A to je za njega bilo ovako: nedeljom gledanje seoskog fudbala, pa na vikendici s komšijama ljut srneći paprikaš i hladan špricer. Nije bio alkoholičar, daleko od toga. Ali to mu je najviše nedostajalo.

bolnicka-soba-klinika

– Eto šta ti je život. Ceo vek radi čovek kao crnac, a kad dođe vreme da uživa, sastave ga bolesti i živi kao pas. Sada ne mogu ništa od onog što sam voleo, samo se molim da me noću ne budi gušenje.

U kamenički Institut dospeo je sa upalom pluća i, dok sam ja bio tamo, još uvek mu nisu saopštili da mu je otkriven kancer.

Naravoučenije: Nađite vremena da radite ono što volite, i to svakog dana.

Nada

Zoki je iz istočnog Banata, ima 40 godina i otac je dvema sjajnim devojčicama. Pre godinu i po otkriveno je da ima tumor na plućima, veoma blizu srca. Imao je operaciju i hemoterapiju, a zračenje na Institutu trebalo bi da je otklonilo i poslenje ostatke obolelog tkiva. On je otkrio svoju bolest zahvaljujući – hipohodriji.

Pre nekoliko godina, dok je istovarao neke grčke paprike, nešto ga je ujelo. Istog dana mu je pozlilo, a kasnije su mu se javljali bolovi u stomaku. Postao je hipohondar. Ne samo da je stalno išao kod lekara i zamarao ih je, nego je, u strahu od smrti, često provodio vreme ispred doma zdravlja. Za slučaj da ga „strefi srčka“, da bude blizu lekara. I tako satima, danima, mesecima… Posle nekog vremena, počeo je da oseća bolove u grudima i ispod plećke. Proveo je mesece na internet forumima i shvatio da verovatno boluje od raka. Opet je obilazio lekare, tražio da ga pregledaju, dali su mu nekoliko različitih i pogrešnih dijagnoza, ali nijedna nije upućivala na tumor. Na rendgenu se ništa nije videlo, ali on je bio uporan. Jedan doktor mu je poverovao i snimio pluća bočno, i na snimku se zaista ukazao tumor, skriven iza srca.

bolnica-hodnik-kamenica

Nakon prvog šoka i poricanja, Zoki je prihvatio činjenice. I, prihvatanjem je prevladao hipohondriju. Rekao je: „Sad bar znam šta mi je.“ Usledili su meseci borbe. Sa 114 kila spao je na 70. Sad se ponovo podiže i vrlo je verovatno da je potpuno pobedio bolest.

Naravoučenije: Ne potcenjujte signale koje vam šalje vaše telo. Ono vas nekad može upozoriti bolje od lekara.

Smeh

Ovo je sasvim neobična priča. Steva je veoma veseo čikica, ima 71 godinu i bio je čuven novosadski zlatar. Sretali smo se noću, na hodnicima. Ja nisam mogao da spavam, a on je šetao uzduž i popreko. Dužinu hodnika od 100 metara, noću je prelazio i po 50 puta. Posle nekoliko krugova, zastane ispred ambulante pa pita sestre: „Izvinite, u kojoj sam ja ono sobi?“ On je, kao i ja, light slučaj, ali pre 20 godina mu se desilo nešto što mu je odredilo život.

institut-za-plucne-bolesti

Čika Steva je istovremeno doživeo moždani i srčani udar. Većih zdravstvenih posledica naizgled nema: i dalje puši i pijucka, pešači više nego tinejdžeri  i vedog je duha. Ali on je u tom trenutku zaboravio da čita i da piše, oba zanata, zlatarski i časovničarski, i zaboravio je mađarski, koji je učio ka drugi jezik. Ponovo je naučio da čita, ali pisanje ni ostala znanja – nikad. Zlatarski zanat i radnju nasledio je od oca i preneo na sina. Ali tokom 15 dana u bolnici niko ga nije posetio. Kada su ga otpuštali, nije znao broj telefona da pozovu porodicu da dođu po njega.

Naravoučenije: Nikad se ne zna šta nosi dan a šta noć, zato baštnite ljudske odnose i pre nego materijalna dobra.

Neke su tuge iste na svim meridijanima

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here