Magazin

Ako od ovog ne poludimo, onda stvarno nismo normalni!

strah karantin

„Veoma sam srećan što se pojavio strah kod ljudi!“, odlučno je rekao.

Bože dragi, kako ovo sumanuto zvuči!

Pomislila sam da ne čujem dobro, ali avaj! Nakon premotavanja- opet isto! Da, dobro sam čula!

Nisam stigla ni da svarim ovu blagorečeno čudnu semantičku tvorevinu, kad on nastavlja još odlučnije: „Ja nisam tu da nekog lečim od straha, već je moj posao da stvorim uslove lekarima da sačuvaju život. A lekari mi kažu da što se više ljudi plaše, više će da sede u kući!“

OK, i više je nego logično, u to nema sumnje.

Jasno mi je kao dan da ovo uterivanje straha zaista deluje. I dobro je da deluje u cilju sprečavanja stvaranja nečega nalik zombi apokalipsi. Upravo je taj izraz upotrebio moj sin gledajući kroz prozor u trenutku nastupanja onog prvog policijskog časa. Atmosfera apsolutne tišine, bez ijednog jedinog zvuka i koraka u našoj, od jutra do sutra bučnoj ulici.

Jasno mi je kao dan da je narod shvatio ozbiljnost novonastale situacije. Dobro, uvek ima izuzetaka, ali i to je normalno u ovom opštem ludilu.

Poštujem sve propise i ne bunim se protiv mera zaštite jer bolje je sprečiti nego lečiti. Oduvek bilo i biće.

Mislim da je već i vrapcima na grani jasno šta i kako treba i ne treba da radimo kako bismo pobedili ovog nevidljivog neprijatelja zvanog covid 19.

Pravila su jasna, gotovo matematični tačno definisana i apsolutno ih ne dovodim u pitanje.

Ono što mi nije baš najjasnije je to kakvi ćemo iz svega ovoga izaći?

Pitam se i gde je granica između zdravog, iskonskog straha koji nas spasava od opasnosti, i onog ekstrastraha koji nas vodi u duboki nemir, anksioznost, paniku?

Kada je apsolutna zabrana kretanja za 65+ u pitanju, aplauz i moje duboko poštovanje ide vama, rame uz rame sa medicinarima, trgovcima i ostalim borcima ovog rata. Moj je otac, koji je oduvek bio najpribranija osoba koju poznajem, baš u onim najstresnijim situacijama – pre neki dan rekao: “Hvata me panika, izludeću od ovog stana!“

Posle se smirio. Dugo pričamo telefonom. Tešim ja njega, a više on mene. Hvala mu, znam da pati u tišini. Hvala mojoj sestri što je uz njega!

Tu nam je i socijalna distanca i ona važi za sve. Kada je ona u pitanju – ne znam da li da se smejem ili da plačem? Sve u svemu, otkad je počelo ovo korona ludilo osećanja su mi konstantno ambivalentna. Samo da ne pređe u šizofreniju…

Ali bez sveg zezanja, ljudi kategorije 65- zaista daju sve od sebe da održe tu čuvenu distancu od 2 metra! Kao da se igramo šuge. Ali takva su pravila igre. Uostalom, i dr Kisić Tepavčević je rekla da treba da se ponašamo kao da smo svi već zaraženi! Možda se nije baš najsjajnije izrazila, ali shvatili smo poentu priče.

Naravno, ništa ovo ne bi vredelo bez hiperhigijene! Oduvek sam preterivala s pranjem ruku, pa mi to i nije nešto teško palo. Domestos sam zbog mirisa koji me davi mrzela oduvek, a danas sam bila najsrećnija na svetu što sam u šestoj prodavnici po redu uspela da ga nađem. Mislila sam da mi se priviđa pun raf! Kaže prodavačica da je tek stiglo i da sam imala sreće. Za pola sata ga već neće biti. Ukoliko ubrzo dođe neki „hrčak“ – u tom slučaju će da nestane u sekundi!

Sledi povratak kući, a s njim i već po automatizmu usvojene radnje izuvanja pred vratima, dezinfekcija obuće, odnošenja garderobe na terasu (ko je ima), presvlačenje, brisanje alkoholom svega donetog, kao i ključeva, kvaka, telefona.

Često pomislim da ću nakon svega ovoga dobiti opsesivno-kompulzivni poremećaj. Sigurna sam da nisam jedina!

I čemu onda zdravlje tela ako mentalno obolimo?

Možda odem u drugu krajnost i postanem isuviše aljkava baš u inat pretrpljenoj traumi?

OK, ovo sve radimo iz straha od virusa koji napada.

I kamo lepe sreće da je on jedini kojeg imamo! Zlo nikad ne dolazi samo, tako da tu imamo čitavu paletu strahova koji su se sasvim spontano razmnožili, baš poput virusa:

Strah od izolacije,
Strah od samoće,
Strah od neizvesnosti,
Strah od nemaštine,

I onaj najjači od svih: Strah od straha!

O njemu ne želim ni da govorim jer neću da mu dajem na važnosti.

Strahova na izvoz i još na sve to treba da slušamo kataklizmične izjave o grobljima koje u najmanju ruku prevazilaze granicu dobrog ukusa?

Strah je normalna stvar jer se suočavamo s nepoznatim, ali nemojmo ga gutati u sebe jer će nas obuzeti i preplaviti!

Podelimo ga između sebe, nek se rasturi u paramparčad!

Sanjala sam noćas zagrljaj kojeg je nemoguće opisati! Nešto kao esencija same ljubavi…

Poput hladnog tuša stiže i drugi san: javljaju mi da sam pozitivna na covid 19! Zovem bliske ljude da im javim kako odlazim u tamo neku halu.

Podsvest je čudo!

Kao što vidite, strah je uteran, ima ga i previše!

Mira Furlan: Uterivanje straha u kosti malima je omiljena disciplina velikih

Svetlana Lučić

Svetlana Lučić

U večitom traganju za smislom, pišem istinu svoje duše kako bih joj pronašla spas. Moja reč je rana pretvorena u svetlost.

komentara

Klikni da objaviš komentar

117 Shares
117 Shares
Share via
Copy link