Moć današnjih nuklearki je ogromna, Hirošima je petarda u odnosu na trenutnu pretnju

Nuklearna pretnja ponovo se nadvila nad planetomv Zemljom, a u takvoj situaciji svako novo jutro koje dočekamo možemo smatrati svojevrsnim bonusom i probuditi se se osećajem zahvalnosti što smo živi i zdravi, sa glavom na ramenima.

Rat u Ukrajini doveo je svet na ivicu katastrofe, a čini se da ljudi svesno izbegavaju razmišljanje o ovoj temi kako bi bili u stanju da odgovore svakodnevnim obavezama koje postaju apsolutno nevažne ukoliko najmoćniji ljudi sveta odluče da je došlo vreme za čuveno crveno dugme.

Uzgred, bilo bi zanimljivo videti to dugme, taj taster kojim se odlučuje sudbina čovečanstva. Kakav li je dizajn u pitanju, da li je ukrašen zlatom ili dijamantima, da li je crvene boje ili je modifikovan u neke druge, veselije, mračnije, možda dugine boje?

Iako je tema preozbiljna i nije za osmehivanje, to je možda naš jedini mogući odgovor i oružje za samoodbranu kojim raspolažemo u ovom trenutku kada se iznova suočavamo sa oružjem za masovno uništenje.

Drugi svetski rat i šokantni završetak ludila

Svi smo čuli za Hirošimu i Nagasaki, dva grada u Japanu koja su na samom kraju Drugog svetskog rata doživela do tada neviđeno razaranje sa dve nuklearne bombe krajnje simpatičnih, ali nadasve morbidnih imena – Little boy (Mališan) i Fat boy (Debeljko).

Mališan, napravljen na bazi reakcije nuklearne fisije (cepanje nuklearnog jezgra) od uranijuma, razorio je Hirošimu sa svojih 15 kilotona detonacijom u 08:05 časova, rano ujutru po lokalnom vremenu tog 6. avgusta 1945. godine.

Bomba je bila teška nešto više od 4 tone, a bombarderom je upravljao pukovnik Pol Tibets. Nakon detonacije, prema nekim procenama, na licu mesta poginulo je oko 70.000 ljudi.

Debeljko, stvoren na bazi plutonijuma reakcijom nuklearne fuzije (spajanjem nuklearnog jezgra), bio je 1,5 puta razorniji od Mališana.

Smrtonosni Debeljko bačen je na glave stanovnika Nagasakija tri dana nakon Hirošime, ali su okolne planine i delimičan promašaj cilja dovele do toga da je izginulo nešto manje ljudi nego što je bilo predviđeno. Taj broj je u prvom udaru iznosio stravičnih 35 do 40 hiljada duša.

Trka u naoružanju – SSSR i USA

Svet je zanemeo, Japan je goreo u nuklearnom paklu, a rat je ekspresno završen. Ovaj kraj zapravo je označio novi početak. Nadmetanje između Rusa i Amerikanaca počelo je i traje do današnjih dana.

Rusi su ponovili uspeh Amerikanaca, zgrozili su svet novom tehnologijom i bombom koja je bila nekoliko hiljada puta jača od Mališana i Debeljka zajedno.

Hidrogenska bomba Car, nadimak za bombu RDS 220 kodnog imena Ivan, dobijenog po svom konstruktoru, bila je zver koju su ruski naučnici stvorili po naredbi Nikite Hruščova.

Napravljena kobinacijom nuklearne fuzije i fisije imala je nezamisliv potencijal i u istoriji je ostalo zabeleženo da se radi o najjačem energetskom uređaju ikada upotrebljenom.

Godine 1961. Rusi su izveli i zvanično testiranje ovog zastrašujućeg monstruma.

Iako je prvobitno bilo planirano da Car sadrži urnebesnih 100 megatona TNT-a, taj broj je prepolovljen zbog realne opasnosti da bi radijacija mogla da se raširi po celoj planeti. I ovako prepolovljena bila je više od tri puta jača od najjače nuklearke koju su Amerikanci testirali. Kasl Bravo imala je 15 megatona TNT eksploziva.

Tih 50 mega tona spakovano je u osam metara dugačku i četiri metra široku bombu koja nije mogla da stane niti u jedan dotadašnji bombarder, pa su na avionu napravljene određene izmene.

Tesitiranje Cara izvršeno je 30. oktobra 1961. godine na arhipelagu Nova Zemlja, u Barencovom moru. Bomba je bačena sa 10 i po kilometara, sa sve džinovskim padobranom teškim jednu tonu, kako bi posada aviona imala dovoljno vremena da pobegne što dalje i preživi detonaciju koja se dogodila na nekih 4 kilometara od tla.

Izveštaji navode da je vatrena kugla bila prečnika 8 kilometara, a pečurka koja se formirala u osnovi je bila obima 40-ak kilometara i visoka neverovatnih 65 kilometara.

Postoje izveštaji da se potres osetio i u Finskoj udaljenoj od mesta udara gotovo hiljadu kilometara, te da su na nekim kućama zbog Cara popucali i prozori. Udarni talas je navodno bio toliko snažan da je tri puta obišao planetu.

Car nikada zvanično nije ušao u vojni arsenal Sovjetske i kasnije Ruske armije, a sklopljen je i sporazum kojim se garantovalo da se više nikada neće testirati ništa slično, te da se zabranjuju testiranja u atmosferi i pod morem.

Rusi su više decenije skrivani snimak objavili pre dve godine.

Šta možemo očekivati danas, šest decenija kasnije?

Na ovo pitanje mali broj ljudi zna odgovor.

Rusija po podacima Saveza američkih naučnika (FAS), koji se mogu pronaći na internetu, poseduje 5.977 nuklearnih bojevih glava, dok Amerikanci, Britanci i Francuzi zajedno imaju 5.943. Kina po ovim podacima raspolaže sa 350, Pakistan sa 165, Indija sa 160, Izrael sa 90, a Severna Koreja sa 20.

Umesto poštovanja sporazuma o zauzdavanju i kontrolisanju, pa čak i uništavanju nuklearnog naoružanja pre svega Rusije i Amerike, danas smo došli u situaciju da se ponovo glasno zvecka oružjem, a nije daleko ni dan kada će još neka zemlja poput Irana ući u društvo nuklearnih sila čime se samo povećava broj zemalja opasnih po opstanak Zemlje.

Posle pomenutog i neprevaziđenog Cara, čovečanstvo srećom nije imalo prilike da upozna još neku sličnu zver. Razvitkom visokopreciznih balističkih raketa koje mogu nositi i po nekoliko bojevih glava, postalo je nepotrebno stvarati zveri starog tipa koje sadrže ogromne količine, megatone TNT-a.

O novim testiranjima najčešće slušamo „zahvaljujući“ Severnoj Koreji i njenom lideru Kim Džong Unu koji ne haje previše za pretnje Amerikanaca, već nastavlja da isprobava i dalje razvija svoj arsenal i raketnu tehnologiju.

I zaista, ti potencijalni kontrolisani nuklearni ratovi nikako ne unose mir i spokoj čovečanstvu, naročito nakon nedavne izjave Vladimira Putina koji je otvoreno rekao da ne blefira kada kaže da Rusija neće oklevati da upotrebi nuklearno oružje ,ukoliko proceni da je to neophodno u cilju zaštite svoje teritorije.

Jasno je jedino da tehnologija napreduje iz dana u dan, te možemo ili ipak ne možemo zamisliti kakve razorne moći danas postoje u arsenalima NATO-a i Ruske Federacije.

Oni gorepomenuti, Mališan i Debeljko, u poređenju sa Carom koji je gotovo njihov vršnjak mogu se smatrati petardama. Da, bez imalo preterivanja.

S obzirom da smo u ovom ludilu samo nemi posmatrači čiji se glasovi ne čuju, jedino što možemo da uradimo za sebe i druge je da se slatko smejemo i dobro zabavljamo, ako je već suđeno da dođe do smaka sveta.

Razmislite dobro kako biste dočekali apokalipsu, da li biste utonuli u strah i kolektivnu histeriju ili biste pak sebi priuštili najluđe i nezaboravne trenutke u susretu sa konačnim krajem.