Magazin

Priča o japanskom doktoru koji je “tešio Nagasaki” nakon bombardovanja i atomske katastrofe

takaši
Printscreen

“Mir je doba u kojem sinovi sahranjuju očeve, rat je doba u kojem očevi sahranjuju sinove”, davno je napisao Herodot, otac istorije.

O ratu i njegovim gubicima istorijske knjige od tada pa sve do danas verno izveštavaju, ali o patnji i žrtvi malog čoveka koji u nedaćama rata prvi i najviše strada, najmanje se piše i zna.

Uprkos tome, s vremena na vreme, iz svakog nama poznatog rata iznedri se priča nekog “običnog” čoveka, civila, lokalnog heroja koji je podneo žrtvu da bi spasio nekoga od svojih sugrađana.

Brinuo o drugima iako je i sam bio ranjen i bolestan

Radiolog iz Nagasakija, Takaši Nagai, bio je jedan od tih heroja. Danas ga zovu “Čovek koji je tešio Nagasaki”.

Nagai je bio na poslu u trenutku kada je 9. avgusta 1945. godine bačena atomska bomba B-29 na Nagasaki koja je grad sravnila sa zemljom i ubila približno 40 hiljada ljudi.

Takaši je prilikom bombardovanja i sam bio ranjen, ali se uprkos tome pridružio ostatku preživelog medicinskog osoblja kako bi pomogao u lečenju teško stradalih stanovnika Nagasakija.

Tek je dva dana nakon pada atomske bombe uspeo da dođe do svoje kuće u kojoj je našao svoju ženu, mrtvu. Na sreću, majka i deca su mu preživeli.

Uprkos velikoj duševnoj i fizičkoj boli, Takaši se odlučio vratiti u Urakami, epicentar bombardovanja kako bi nastavio sa obavljanjem svog posla.

S vremenom mu se zdravstveno stanje pogoršalo, ali od svog posla Nagai nije odustajao.

Uteha stanovnicima Nagasakija

U okrugu Urakami sagradio je malu kolibu u kojoj se molio i pisao nakon brige o pacijentima. Ti su mu trenuci, kako je navodio, u danima, nedeljama i mesecima beznađa pružali jedinu nadu i snagu.

U svojim je spisima Nagai naglašavao potrebu za mirom nakon godina ratnih razaranja širom sveta.

Do prve godišnjice bombardovanja napisao je knjigu “Zvona iz Nagasakija” i mada se u početku mučio sa pronalaskom izdavača, po objavljivanju je knjiga u Japanu postala bestseler.

Stanovnici Japana su u njegovim rečima pronalazili utehu ne samo tada nego i godinama nakon pada kobne bombe.

Brojni su stanovnici Nagasakija dolazili u Nagaijev hram po savet, na molitvu ili utehu kako bi se izborili sa tugom i patnjama zbog gubitaka voljenih, ali i bolesti koje im je za sobom ostavila atomska bomba.

Čitavo je to vreme Nagai bio na izmaku snaga, ali je nastavio brigu o teško ranjenim i umirućim sugrađanima koji su obolevali mesecima i godinama nakon bombardovanja grada.

“Atomska bomba u ratu može značiti isključivo samoubistvo za ljudsku rasu”

Često je u svojim spisima upozoravao na opasnosti atomskog ratovanja, ali i na štetnost rata uopšte. Pokušavao je da otkrije što više o bolesti atomske bombe koja je snašla stanovnike Nagasakija nakon njenog pada na grad.

I sam je poželeo da, kako je napisao u svojoj knjizi, “Nagasaki bude poslednja atomska pustinja u istoriji sveta i da sa ovom atomskom bombom rat može značiti isključivo samoubistvo za ljudsku rasu”.

Jedna od njegovih želja bila je devastirani grad pretvoriti u Brdo cveća. Zbog toga su 1948. godine japanske lokalne novine “Kyushu Times” platile sadnju hiljadu stabala sakure, japanske trešnje u okrugu Urakami, a oko sadnje se angažovao i sam Nagai.

I danas na tom mestu stoji 20-ak Takašijevih stabala.

Krajem 1940-ih Nagaiju se zdravstveno stanje dodatno pogoršalo te mu je dijagnostikovana leukemija. Bolest je nastupila kao posledica izloženosti zračenju nakon pada atomske bombe.

I dalje je, do svojih poslednjih trenutaka, primao svoje sugrađane i tešio ih u razgovoru i molitvi. Uz njega je do smrti ostalo njegovo dvoje dece.

Poslednje dve godine života Takaši Nagai proveo je u krevetu u malom odmaralištu imena Niokodo, koje su mu izgradili stanovnici Nagasakija. I sa tog je mesta slušao ljude i njihove patnje te ih tešio, savetovao i molio se za njih.

Iako vezan za krevet, Nagai je nastavio svoje istraživanje i pisanje o bolesti atomske bombe o čemu se tada jako malo znalo. Umro je 1951. godine, u 43. godini života.

Stravične posledice zračenja nakon pada atomske bombe

O razmerima atomske bombe govore i podaci obdukcije Takašija Nagaija kojoj je podvrgnut jer ju je sam zatražio. Obdukcija je otkrila da mu je bila otečena slezina te da je težila 3.410 grama, dok je njena težina kod zdravog čoveka svega 94 grama.

Isto tako mu je i jetra bila teško oštećena – umesto standardnih 1.400, u trenutku smrti bila je teška čak 5.035 grama.

Grad ga se i danas seća i odaje mu počast

O uticaju Takašija Nagaija u Nagasakiju u posleratnom periodu govori i činjenica kako je posthumnoj ceremoniji koja je održana u njegovo ime prisustvovalo 20 hiljada ljudi na međunarodnom groblju Sakamoto.

Biografiju o njegovom liku i delu pod nazivom “Čovek koji je tešio Nagasaki” napisao je poznati australijski pisac Paul Glin.

Nagaijevo odmaralište Niokodo, uz dodatak biblioteke, postalo je muzej 1952. godine pod nazivom “Memorijalni muzej grada Nagasakija Nagai Takaši”, a danas njime upravlja njegov unuk Tokusaburo Nagai.

Njegovo je ime dodato Spomeniku rendgenskim i radijacijskim mučenicima svih naroda koji je podignut u Hamburgu u Nemačkoj, a 1991. godine osnovana je Nagrada za mir Takaši Nagai.

Sa ciljem nagrađivanja pojedinaca i organizacija za doprinos Takašija Nagaija svetskom miru kroz razvoj medicinske nege i socijalne zaštite, osnovana je Memorijalna nagrada Takaši Nagai Nagasaki.

Izvor: Index.hr

Dečak nosio mrtvog brata na leđima stotinama kilometara do krematorijuma: “Nije težak, on je moj brat!”

Luftika

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
Share via
Copy link