„Hvala Srbijo, pustili ste me da glođem koske“: Čkalja nas napustio pre 20 godina, a kraj života dočekao u bedi

Jedan od najvećih domaćih glumaca, Miodrag Petrović Čkalja, napustio nas je na današnji dan pre tačno 2 decenije.

Ostavio je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, a legendarnim ulogama i fenomenalnim smislom za humor i danas publici nabaci širok osmeh na lice.

Međutim, pored ogromne slave, živeo je skromno, a umro je u bedi i nemaštini, za šta se na kraju zahvalio „majčici“ Srbiji.

Jedan od najboljih komičara sa ovih prostora

Rođen je u Kruševcu na Svetski dan šale 1. aprila 1924. godine, a mnogi su komentarisali to da je bio „sudbinski predodređen da se bavi poslom kojim se i bavio“, budući da važi za jednog od najboljih komičara sa naših prostora.

Glumom je počeo da se bavi u dramskoj sekciji u gimnaziji, a kasnije je upisao studije veterine. Ipak, od glume nikada nije želeo da odustane, te je postao član KUD „Ivo Lola Ribar“. Kasnije postaje i član Dramskog studija Radio Beograda.

Popularnost je stekao učešćem u emisiji „Veselo veče“, a od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Proslavio se u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“ iz 1959. godine.

Tu je tumačio lik Jordana, a potom su krenule da se nižu uloge u filmovima i serijama.

Gledali smo ga u ostvarenjima „Ljubav na seoski način“, „Bog je umro uzalud“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije“, „Paja i Jare“, „Avanture Borivoja Šurdilovića“, „Kamiondžije opet voze“, „Nema malih bogova“, „Sreća u torbi“, „Na mesto, građanine Pokorni“, „Na slovo, na slovo“, „Orlovi rano lete“, „Zlatna praćka“, „Put oko sveta“, „Višnja na Tašmajdanu“, „Pokojnik“ i drugim.

Poslednje dane života proveo u nemaštini

Ipak, pored brojnih uloga i vanserijskog talenta da drugima ulepša dan, Čkalja je živeo u siromaštvu.

Njegove reči u poslednjim intervjuima i danas se prepričavaju, a glumac nije krio da je živeo u bedi. Posle dobijanja nagrade za životno delo Car Konstantin, Čkalja je rekao:

– Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Da sam u Americi i da sam primio ovako veliku nagradu, zahvalio bih se prvo svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju.

Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde.

Hvala, Srbijo, pustili ste me da glođem do koske – dodao je glumac 2002. godine, samo godinu dana pred smrt, preneo je „Istorijski zabavnik“.

Izvori: Nova, Istorijski zabavnik