Nakon što sam pročitala otvoreno pismo Milojka Pantića javnosti povodom niza saobraćajnih prekršaja koje je napravio pijan u nedelju veče, prvo sam pomislila da je u krvi imao mnogo više od 1.73 promila, recimo preko 2, i da je seo da kuca dok još promili nisu izvetrili.
Ludi Milojko
Samo čovek trešten pijan može se obratiti javnosti rečima:
„U saobraćajnom prekršaju koji sam učinio, nisam bilo koga povredio, uvredio, udario, oštetio nečiju privatnu ili javnu imovinu. Međutim, u ponedeljak ujutru, po zna se čijoj komandi, u isto vreme ide vest o navodnom hapšenju, kao da sam počinio krivično delo sa teškim posledicama, i natpisi o situacijama koje se uopšte nisu odigrale.
Opet sam postao ‘Ludi Milojko’, ‘kreten’, ‘budala’, kao što sam pre toga bio i ostao za taj način razmišljanja Milojko ‘Šiptar’, ‘ustaša’, ‘izdajnik’. Jutrošnje naslovne strane tabloida osvanule su kao da se radi o masovnom ubici, a ne o osobi koja je učinila jedan saobraćajni prekršaj.
Znam ko likuje danas zbog onoga kroz šta ja prolazim. I znam koliko ih boli što ću nastaviti da obavljam časno svoj novinarski poziv dokle god budem imao snage za to. Bio sam na svadbi, malo sam popio i to je to, ništa se nije desilo. Nikoga nisam ubio, nikoga nisam zgazio“ – rekao je Pantić.
Ok, Milojko, evo, velikodušno srpski ti opraštamo što si „malo popio“, naši smo, znamo se, svi se ponekad „malo napijemo“ na svadbama. Popnemo se na sto. Padnemo na kolena.
Odnesu nas u sobu na spratu restorana, zalivaju vratne žile, pregrejano telo, drže tešku glavu dok povraćamo. Svi znamo kako izgleda kad se „malo popije“.
Ali, Vaša odluka da pijani ne pozovete taksi, već da pijani sednete u auto i samo golom srećom ne ubijete nečije dete, majku, sina, ćerku… je za svaku osudu, posebno nakon pisma u kom od sebe pokušavate napraviti žrtvu koja se medijski linčuje po nečijoj naredbi.
„Ništa se nije desilo“
Vožnja sa 1.73 promila alkohola u krvi, nezaustavljanje na znak Stop, sudar sa policijskim vozilom, bežanje sa mesta sudara i vožnja u suprotnom smeru NIJE NIŠTA, već niz prekršaja. Da li je trebalo da nekoga ubijete ili ne daj Bože više njih, da bi “medijski linč” bio opravdan?
Da li je trebalo da izazovete lančani sudar sa pet poginulih da bi nadimak “Ludi Milojko” bio opravdan?
Da li znate da se prisustvo od 1,6 do 2 promila alkohola u krvi klasifikuje kao veoma teška alkoholisanost? Znate, naravno, kao što znate i da je smešno pismo kojim ste pokušali da sebe predstavite kao žrtvu kojoj vlast smešta jer ste učesnik protesta „1 od 5 miliona“.
Što se mene tiče, možete biti i jedan od sto miliona, možete biti Stefanović ili Vučić lično, da ste nekoga ubili u nedelju uveče, bili biste samo jedno – UBICA. Pardon PIJANI UBICA.
Muka mi je od takvih kao što ste Vi, od ljudi koji svojim neodgovornim ponašanjem stavljaju tuđe živote u bubanj. „Malo sam se napio“ je nebrojeno puta do sada „malo ubilo nekog“
Muka mi je od svih onih koji misle da im je trezvenost dominatnija od svih promila sasutih u krv.
Muka mi je od bahatih vozača koji uleću u makazice, koji jure bezglavo, koji nervozno trube ako nisi formulinom startnošću krenuo na zeleno. Moš misliti.
Mene gnjaviti nećeš!
Pre tri meseca, Babićev vozač izazvao je lančani sudar kod naplatne stanice Doljevac pri neprilagođenoj brzini jer se kako je rekao „zamislio“. Jedna žena poginula je na licu mesta, dok je petoro osoba povređeno.
Babić, kome je u udesu pukla butna kost, tim povodom je izjavio „Biću dobro, ima još da vas gnjavim“.
Mediji su onda opširno pisali o zdravstvenom stanju Babića, prenosili su reči podrške njegovih kolega, bavili se statistički povredama ministara u saobraćajnim udesima dok je „tamo neka žena, nečija majka ili možda ne, ćerka i supruga iz mesta ko zna kog, godina ko zna kojih… spuštana u zemlju“ … stradala sedeći na zadnjem sedištu auta koje je propisno stajalo na naplatnoj rampi.
Nakon ovoga, Babić je logično pod pritiskom dao ostavku, a vozač je pušten da se brani sa slobode u daljem postupku.
Sudi se Željku, ne sinu
Suđenje Aleksandru Mitroviću, sinu Željka Mitrovića koji je 2013. usmrtio sedamnaestogodišnju Andreu Bojanić koja je prelazila pešački prelaz još uvek traje. Trenutno se ne zna kome se sudi, tati ili sinu, kao ni boja koja je bila na semaforu, a već je pet godina prošlo.
U svetlu nedavne Milojkove bahate vožnje, ostaje mi samo da osetim duboku žalost što u Srbiji sve poprima razmere „teorije zavere“, pa me ne bi čudilo da u nekom narednom pismu Milojko napiše da su ga napili botovi sa svadbe, dosipajući mu piće dok nije gledao, pa je on mislio da celo veče pije samo ono što ja nasuo kad je stigao na svadbu.
Da nije tragično, bilo bi smešno.
I šta god Milojko sada pisao i koliku god nastojao da nas ubedi da se protiv njega vodi sramna kampanja, neoboriva je činjenica da je pijan seo u auto i pijan napravio niz saobraćajnih prekršaja i da je pijan mogao (550 puta se povećava šansa da se bude učesnik u saobraćajnom udesu sa promilima koje je imao u krvi) da ubije nekog.
Meni bi to da sam na njegovom mestu bilo dovoljno da u pismu javnosti napišem kratko:
„Izvinjavam se, kriv sam, neće se ponoviti“.
Dodaj komentar