Magazin Srbija

Supruga Nebojše Glogovca ima jasnu poruku za Rio Tinto: Marš sa planete Zemlje!

milica-glogovac
Foto: Facebook/Milica Glogovac

Milica Glogovac, supruga Nebojše Glogovca, oglasila se na društvenim mrežama poručivši da je sve sa rudnikom litijuma pogrešno. Iz bolničkog kreveta, Milica je poslala jasnu poruku podrške svima koji su ugroženi i svima koji imaju dileme na ovu temu.

Njeno obraćanje prenosimo u celosti.

Sve je pogrešno sa rudnikom litijuma. Kao i sa svakim drugim projektom koji za cilj ima samo – profit. U ovom slučaju, u zeleno obojeni profit.

I to je čist primer svih obmana zelenog rasta. To je ustvari isti onaj zli kapitalizam oko vrata sada prikladno okačio zelenu osveživač-jelkicu sa mirisom borovine. I ceri nam se u lice.

Ne treba čoveku svake dve godine novi telefon – tu lažnu potrebu kreira tržište, bezočno menjajući čak i portove za punjače sa svakom novom serijom telefona.

A mi – veverice, naložene na nove gedžete.

Ne rešava nam probleme ni novi električni automobil za svakog, jer daleko je to zeleno sunce od nas, manje privilegovanih.

I da nije daleko, to nije rešenje.

Ekonomski rast je šarena laža, šargarepa za magarca, bulšit, sranje, mierda – nedostižan lažni ideal koji gazi sve pred sobom. Sprdnja. Vrhunac perverzije.

Akva-park sa pijaćom vodom u gradu koji više od decenije nema pijaću vodu.

Rast – čiji, i na čijoj grbači? Cena tog ekonomskog rasta je trajno uništavanje životne sredine, izumiranje vrsta i stalno unižavanje dostojanstva čoveka kao ljudskog bića.

Ne može se spašavati priroda devastacijom prirode!

Ko još veruje u taj apsurd da će zelena budućnost doći, samo ako još malo raščerupetamo i raščerečimo životnu sredinu?

Pa još malo, i još malo…

Toliko litijuma ne treba ljudima. To nije stvarna ljudska potreba. Treba tržištu.

A tržište je nemoguće zadovoljiti, tog zadriglog đedurinu pervertiranih apetita sa erektilom diskfunkcijom.

Nezadovoljiv. Stalni rast filozofija je jedino maligne ćelije (pozajmljena, tako tačna misao, hvala).

Trljajući nam o nos ekonomski rast i gistro – zelenu budućnost opet se opravdava svaki zločin protiv prirode, i protiv čoveka. I to je naša nova realnost:

Hoćete čist vazduh? E onda mora rudnik litijuma! E, pa ne mora. Mora zdrava zelena politika dobrih namera.

Više bi dobrobiti svima donelo ulaganje u selo, nego u bilo koju fabriku. Veliki investitori dođu, unište, izrabe, opelješe i odu.

A svaki bi čovek imao kvalitetniji i sadržajniji život pre kao mali slobodni proizvođač nego rob velikog stranog kapitaliste koji u bezakonju posluje i krši osnovna ljudska prava.

Krenite od sebe – da li biste pre radili u kineskoj fabrici guma LingLong ili imali svoju kuću i zdravu okućnicu, gajili maline i lešnike…ili energiju?

Ulaganje u selo znači kvalitetniji život čoveka, lokalnu zdraviju hranu i negovanje životne sredine. E, to bi se recimo moglo nazvati dobrom zelenom politikom.

Stvari su jasne:

Svet se deli na privilegovane, manje privilegovane i neprivilegovane. Lako pogađate ko gde pripada.

Gde si zapao/zapala – pitanje je samo sticaja srećnih ili manje srećnih životnih okolnosti:

-Eksploatišu se najpre resursi neprivilegovanih, pa manje privilegovanih, najređe privilegovanih.

-Čari eksploatacije dragocenih, zajedničkih dobara uživaju najpre privilegovani, u ostacima manje privilegovani, a neprivilegovanima ako ko šta baci.

-Na kraju, posledice devastacije izazvane hiper-eksploatacijom trpe prvo neprivilegovani, pa manje privilegovani, a privilegovani smišljaju kako da zaštite sebe, pa bi još eksploatacije, istim redom.

E sad, politika i ekonomija znaju, ali klimatska kriza ne zna za naše smešne, umišljene nacionalne granice.

Pitajte Černobil jesu li negde radioaktivno zračenje zaustavili bodljikavom žicom.

Ipak, svi znamo da će najteže biti onima iz druge dve grupe, u kojoj smo i mi. Možda ne deponija, ali smo svakako kontejner prvih, blizu taman toliko da mogu da dobace, a da ni iz fotelje ne ustanu.

Nacionalni simboli meni ne znače ništa. Pod jednima sam rođena, pod drugima rasla, sad mi ispred nosa mašu trećima.

Obezvredili su ih, velika zla njima pravdali i više im ne verujem ništa i nemam nikakvu emociju, oprostite.

Ali volim planinu Rudnik, i Povlen, volim Uvac, beloglave supove, ravničarsku plodnu zemlju, Taru, Kamenu Goru, svaku šumu Šumadije, zavolela sam i Savu, štrokavicu…

A niko ne može tvrditi da misli dobro ovoj zemlji i prirodi – i devastirati ih istovremeno.

Niko ne može tvrditi da misli dobro ovom čoveku – a otimati mu istovremeno, ni pod kakvom zastavom.

Promišljanje o životnoj sredini ne može biti nacionalno, samo emocionalno i racionalno. Ipak, zakoni deluju o okviru tih zamišljenih granica.

A mi – možemo da delujemo na zakone, tj. njihove donosioce.

I ne plašite se zadiranja u političko. Nije političko prljavo po sebi, ko vam je to rekao?

Prljavo je po onima koji ga takvim čine. Politički je i svaki čin nepristajanja na nepravdu. Politički je svaki glas koji se podigne za zajedničko dobro.

Politička je svaka odluka koja se tiče svih nas. Ekološko naravno jeste i mora biti političko.

Uznemiravaju me vojni pokliči i ratna retorika, muka mi je već od tog nabrijanog predominantno muškog principa i oružane komunikacije.

Zato i ne koristim tu terminologiju, i nadam se da ću videti više žena i te mudre, plemenite snage u ovim važnim vremenima. Ali instinktom, vrlo režim na nasilje, čekiće i palice.

Ne znam koji će biti vaš način da pokažete kad se ne slažete. Moj danas jedini mogući je ovaj, rečju.

Neka prevlada sila zdravog razuma, snaga istine i dobre namere.

Smrt kapitalizmu – sloboda prirodi i narodu!

A Rio Tinto i svi mu slični? Što se mene tiče, marš sa planete Zemlje!

Izvor: Facebook

Novak Đoković podržao proteste u Srbiji i dokazao da mu je srce na pravoj strani

177 Shares
177 Shares
Share via
Copy link