BBC

Međunarodni dan medicinskih sestara: Požrtvovanost, snaga i strah šta će biti posle pandemije

Irena, Tatjana i Sanja

Privatna arhiva
Medicinske sestre Irena Mitrović, Tatjana Stevanović i Sanja Smiljković

Dok navlači skafander preko uniforme, pričvršćuje masku oko nosa i usta i navlači vizir, Tatjana Stevanović, glavna sestra Klinike za grudnu hirurgiju na Kliničkom centru u Beogradu razmišlja o mnogo toga.

Ipak, najbitnije joj je da zaštiti pacijente koji leže na njenom odeljenju, ali i sebe.

„Bilo je jako teško savladati oblačenje te zaštitne opreme, ulazak u izolaciju, a to nije značilo samo rad sa pacijentima, nego i strah za naše zdravlje i zdravlje naših najmilijih”, priča Tatjana.

Od humanog, do jako odgovornog, teškog i slabo plaćenog – ovo je kratak opis posla medicinske sestre.

U danu kada se širom planete obeležava Međunarodni dan medicinskih sestara, Međunarodno veće sestara (ICN) procenjuje da će se u narednih 10 godina svaka šesta medicinska sestra penzionisati, što znači da je potrebno školovati 4,7 miliona ljudi za ovaj posao.

„Još pre pandemije nedostajalo je 5,9 miliona medicinskih sestara u svetu”, jedna je od poruka kampanje ICN-a.

Korona je donela strah

Medicinske sestre Irena Mitrović, Tatjana Stevanović i Sanja Smiljković kažu da im je pandemija korona virusa promenila svakodnevnicu, da su strahovale i još brinu za sopstveno i zdravlje najbližih.

„Živela sam pod stalnim stresom da se ne zarazim, a onda i da taj isti virus ne donesem deci i suprugu”, kaže Mitrović.

Kada je počela pandemija, priča Tatjana, najteže je bilo da se prebace u režim rada „po Kovidu”.

„Trebalo je organizovati kliniku i zaštititi operisane pacijente”, kaže ona.

Irena Mitrović, medicinska sestra sa Infektivne klinike u Beogradu, kaže da joj radni dan počinje u sedam sati ujutru i često traje duže od 12 sati.

Posao je takav da ne može tek tako da ode posle isteka radnog vremena.

„Pacijent je uvek u prvom planu, tako da treba da ostanete da pomognete”, kaže Irena za BBC na srpskom.


Iskustva iz Italije

„Nisam verovao da ću povratiti život”, kaže Paolo Miranda, medicinski tehničar na intenzivnoj nezi u Kremoni.

On je tokom prošle godine fotografisao dešavanja na odeljenju na kome radi.

Na portretima su njegove kolege posle prvog talasa korona virusa- kada je pandemija postala „novo normalno” i kada su ljudi prestali da slave medicinske radnike kao heroje.

„Ne želim nikad da zaboravim šta nam se dogodilo. Uskoro će to sve postati istorija,

„Iako se broj hitnih slučajeva smanjuje, mi smo i dalje okruženi tamom,

„Kao da sam prekriveni ranama.

„Sve što vidimo, nosimo sa sobom”, rekao je on.

Paolu se tokom pandemije dogodila velika promena – postao je otac.

„Ćerku smo nazvali Vitorija, što znači pobeda. Novi život u ovako katastrofalnoj situaciji nam daje nadu”.

Paolo kaže da pati od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD) zbog svega što se dogodilo tokom godine Kovida-19.

Kaže da su mnoge njegove kolege odlučile da postanu roditelji, zbog patnje i nesreća koji su ih okruživali u tom periodu.

„Ćerka mi pomaže da prebrodim težak period. Kada dođem kući, pogledam je, ona mi se nasmeje… predivno”, kaže on.


irena

Privatna arhiva
Irena šalje srce sa Infektivne klinike

Ljubav je najbitniji faktor za ovaj posao

U junu će biti 28 godina kako Irena Mitrović radi kao medicinska sestra.

Pre Infektivne klinike u Beogradu gde danas radi, Irena je bila medicinska sestra i u domovima zdravlja, na odeljenju pedijatrije.

„Kad god su me pitali šta ćeš da budeš kada porasteš, ja sam govorila medicinska sestra, pa je tako i bilo”, kaže Irena.

Sanja Smiljković je 28 od 32 godine radnog staža provela kao anestetičarka u Kliničkom centru Srbije.

Sada radi kao viša viša medicinska sestra u jednom privatnom dijagnostičkom centru, a takođe vodi i ambulantnu za zdravstvenu negu sa koleginicima.

Iako je upisala srednju pedagošku školu, predomislila se kada joj se tetka teško razbolela.

„Mislim da je to bio prekidač za preorijentaciju, mada je i činjenica da me je oduvek privlačila bela uniforma”, kaže Smiljković.

Tatjana Stevanović, danas je glavna sestra Klinike za grudnu hirurgiju.

Kaže da je od malena znala da je poziv medicinske sestre za nju.

„Volim ovaj posao i mislim da je to i najbitniji faktor za upis škole za medicinske sestre”, kaže Tatjana.

Šta im najteže pada na poslu

sanja smiljković

Privatna arhiva
Sanja savetuje mlade da upisu medicinsku školu samo iz ljubavi

Sanja često radi s pacijentima kojima je zdravlje jako ugroženo, s onima kojima nema pomoći, a očekuju je.

„Veoma sam osetljiva na decu i dečija patnja mi najteže pada”, kaže Sanja.

Ireni najteže pada nepoštovanje profesije medicinske sestre, za koje smatra da postoji odvajkada,, ali je sada izraženije jer su više upućeni jedni na druge.

„Možda je je do toga došlo zbog povećanog obima posla”, kaže ona.

Tatjana nije zadovoljna platom, ali i upozorava da za usavršavanje sestre moraju uglavnom same da se pobrinu.

„Od sestara se očekuje da prate inovacije, da savladavaju nove veštine i rukuju novim tehnologijama i aparatima i one imaju strukovno i visoko obrazovanje, ali to nije priznato”, kaže Stevanović.


‘Za mene je to bila pobeda’

Martina Benedeti

MARTINA BENEDTTI/DOD
Martina Benedeti

U februaru 2020. godine, Italija je postala svetski centar pandemije, a zdravstveni sistem ove bogate zemlje bio je pred kolapsom.

U to vreme, Martina Benedeti, sestra sa odeljenja intenzivne nege u Toskani, rekla je za BBC da nije sigurna da želi se i dalje bavi tim poslom.

Od tada je promenila mišljenje, ali upozorava da poziv medicinske sestre nije za svakoga.

„Imam osećaj da sam ostarila deset godina. Bila sam bezbrižna i vedra, ali je ta osoba nestala”.

Pisanje joj je pomoglo da se bar malo povrati.

Posle duge smene, otišla bi kući i pre spavanja bi u svesku zapisala šta oseća.

Nada se da će dnevnik prerasti u knjigu.

Martina kaže da joj je bilo jako teško da brine o pacijentima koji su odbijali da poveruju da Kovid postoji.

Mnogi od njih su bili na odeljenju intenzivne nege.

„Morala sam da brinem o ljudima koji su preko društvenih mreža nagovarali druge da ne nose maske i nazivali medicinske sestre lažovima”.

Martina je neke od njih uspela da navede da promene mišljenje.

„Jedan pacijent koji nije verovao da virus postoji, pošto je otpušten sa lečenja, na Fejsbuku je napisao da je promenio mišljenje. Bila je to pobeda za mene”, kaže Martina.


O odlasku iz Srbije

Priča o medicinskim sestrama u Srbiji često se svede na brojke i statistiku.

Prema podacima Nacionalna službe za zapošljavanje (NSZ) u Srbiji je od 2013. do 2019. godine posredovala „da oko 730 medicinskih i pedijatrijskih sestara i tehničara” ode u Nemačku.

Odlazak preko NZS-a nije jedini način za nalaženje posla u inostranstvu, te nema preciznih podataka koliko je tačno medicinskog osoblja otišlo da radi u toj zemlji.

Irena, Tatjana i Sanja su imale prilike da odu u inostranstvo, ali su ipak odlučile da ostanu u Srbiji.

„Nisam imala tu hrabrost da odem i počnem sve iz početka”, priča Irena.

Iako joj je deda Nemac i u Nemačkoj bi imala manje briga oko prilagođavanja, ona nije mogla da prelomi da ode.

„Odlučila sam da ostanem i pokušam da se izborim za neku bolju budućnost, ako ne za nas, onda za neke buduće generacije”, kaže Irena.

Sanja je odlučila da ostane u Srbiji kada je rodila ćerku i kaže da se nije pokajala.

Tatjana je često je putovala, ali je zaključila da i u inostranstvu „nije tako sjajno kao što neki očekuju”.

tatjana

Privatna arhiva

Zato je jednom prilikom „sve stavila na papir” i shvatila da joj je mesto u Srbiji.

„Htela sam da pokušam u svojoj zemlji da uspem i radim što bolje mogu”, kaže ona.


„Otkrila sam snagu za koju nisam verovala da imam”

Elisa Nanino

privatna arhiva
Elisa Nanino je tokom pandemije je otkrila snagu koju ranije imala

Centar EngejdžMajnds Hab sproveo je istraživanje među italijanskim medicinskim radnicima koje je pokazalo da oni koji su bili posvećeni pacijentima pokazuju niži stepen PTSD-a.

„Često se na pacijente i njihove bližnje gleda kao na teret koji usporava hitne reakcije”, kaže Serena Borelo, doktorka koja je i jedna od autorki studije.

„Ali ako odvojite vreme da im objasnite o čemu se radi, podelite radost i tugu, znači da vam je potreban čovek više u timu”.

Studija je utvrdila da 90 odsto radnika koji su učestvovali nikada nisu razmišljali o napuštanju ili premeštaju na drugi posao.

„Naprotiv, bili su jako ponosni”,kaže medicinska sestra Elisa Nanino.

„Pandemija mi je potvrdila da radim pravi posao. Otkrila sam snagu za koju nisam znala da je imala. Videla sam ljude koji umiru, plakala sam, ali sam neke uspela i da spasem. To nema cenu”.

Elisa kaže da kod kuće nije tek tako mogla da se „isključi”, ali joj je kuvanje pomoglo.

Pravila je velike količine tiramisua, koji bi sledećeg dana nosila u bolnicu i delila s kolegama.

Kolegama savetuje da ne osećaju grižu savesti zbog pacijenata koje nisu mogli da spasu.

„Jednostavno je nemoguće spasiti sve bolesne ljude. Možete da date sve od sebe, ali kada odete kući, probajte da se ne mučite zbog toga”.

Martini je bilo teško da razgovara s prijateljima i porodicom o tome, jer nisu mogli u potpunosti da je razumeju.

Zato su joj kolege bile od velike pomoći.

„Moj najbolji savet sestrama koje su u kriznim situacijama je da rade ko tim”, kaže ona.

Dodaje da je razgovor s kolegama lekovit, jer i oni verovatno prolaze kroz istu stvar.


Pogledajte video o tome kako se šire lažne vesti u Srbiji i kako da ih prepoznate

Lažne vesti o korona virusu: Kako se šire i kako da ih prepoznate
The British Broadcasting Corporation

‘Nađite mir’

Doktorku Barleo brinu posledice pandemije – činjenica da mnogo sestara i doktora pati od PTSD-a, koji može da potraje mesecima, čak i godinama.

„Kada konačno budete imali vremena da sagledate situaciju, kada zajednica bude nastavila dalje, može doći do sloma i osećaja iscrpljenosti i emotivne izmorenosti”.

Kaže da bolnice moraju da ponude psihološku podršku i nagovore zdravstvene radnike da se brinu o sebi, vrate se privatnim životima koji su skoro nestali prethodnih godinu i po dana. – zaboravljenom hobiju, druženju s porodicom, izletima u prirodu.

Martina namerava upravo to da uradi.

„Planiram da otputujem na planinu sa suprugom – negde gde ćemo biti samo okruženi prirodom i gde ćemo naći mir”.


Saveti onima koji žele da postanu medicinske sestre

Sanja savetuje one koji žele da upišu medicinsku školu da budu sigurni da poseduju „čvrst mentalni sklop”.

Empatija, kaže Sanja, „treba da izbija iz njih”, a za gadljivost nema mesta, kao ni očekivanjima o velikoj zaradi.

„Novac nije veliki, a radno vreme mora da se poštuje, ali ako mora, ostaje se i duže”, kaže Sanja.

Napominje da slobodni vikendi i praznici za medicinske sestre ne postoje, što se i tokom ove pandemije potvrdilo.

I Tatjana savetuje da se medicinska škola „upiše srcem”.

„Tu školu treba da uče oni koji vole rad s ljudima, koji u sebi nose humanost i empatiju za bolesne”, kaže ona.

I pored brojnih nepoznanica u vezi sa korona virusom, znamo kako se prenosi i šta su simptomi.
The British Broadcasting Corporation

Zašto se obeležava Dan medicinskih sestara

Florens Najtingel, medicinska sestra iz Velike Britanije, smatra se začetnicom modernog sestrinstva kao priznate profesije.

Svake godine se 12. maja, na dan kada je rođena, obeležava Dan medicinskih sestara.

Prošlu, 2020. godinu, Svetska zdravstvena organizacija je proglasila godinom medicinskih sestara i babica sveta.

Tema ovogodišnje kampanje je „Zaštiti, investiraj, zajedno”, kojom se naglašava koliko je važno ulagati u zdravstvene radnike.


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

OGLAS

PARTNERI SAJTA


Share via
Copy link