Mala vojvođanska sela donela su neke velike priče, u čijem su centru najčešće bili švaleri i neobični junaci.
Jedna od takvih priča, koja se prepičava već stotinama godina, dolazi iz jednog malog mesta pored Sombora – sela Stapara. Glavni likovi su seoski mladić Tanacko Lazić i čuvena carica Marija Terezija.
Marija Terezija odlučila je da raseli gusare s Dunava, pa joj je poslata delegacija s Tanackom Lazićem, lepim i razvijenim mladićem. Posle mesec dana on se vratio sa srebrnim sedlom, carskim darom.
Kako se Tanacku „posrećilo“
Nekada davno, pre dva i po veka, preci sadašnjih Staparaca živeli su uz Dunav, nizvodno od Apatina. Lađe tada nisu motori terali, nego su dugačkim i jakim kanapima, „pajvanima“, s obale vučene. I kad bi brod naišao, meštani su pajvane sekirama presecali i čamcima prilazili brodu i pljačkali ga.
„Ako se posada na lađi protivila, gusari su onda napadali i na njihove živote“, zabeleženo je.
E pa, kad je plovidba i trgovina Dunavom od Pešte naniže zbog ovog postala gotovo nemoguća, carica Marija Terezija naredi da se gusari rasele i obala očisti.
Gusari, opet, pošalju u Beč deputaciju da caricu umilostivi, a među molitelje stave i Tanacka Lazića, lepog i jako razvijenog mladića, a uz to i vrlo bistrog. Lukavi gusari znali su da carica voli snažne i razvijene momke, pričalo se da gardiste postrojava i komanduje im da spuste pantalone kako bi najobdarenijeg izabrala, i nekako uvek, u tim pričama, ispadne da izabere Srbina…
Elem, Marija Terezija deputaciju primi i sasluša, Tanacku kaže da ostane da joj još nešto objasni, i on se vrati posle mesec dana sa novim, srebrom ukrašenim sedlom, carskim darom. Još je nekoliko puta docnije na poziv putovao u Beč, a gusare ostave na miru. Pošto su imali „svog čoveka“ na dvoru, osile se i u pljačke daju toliko da se više nikako nije moglo trpeti, pa ih je na kraju 2.000 vojnika poslatih iz Osijeka, preselilo na mesto gde je nikao sadašnji Stapar.
Hronike beleže da je staro selo u januaru 1752. poslednji napustio pop Trifun i da je prvu službu u Staparu služio u crkvi od pruća. Sveštenik u selu postao je, kad je za to došlo vreme, i Trifunov sin, pa unuk… i ta se loza sveštenika – poput svojevrsnog plemstva – prvo pod prezimenom Popića, pa Popovića, držala duže od dva veka. Poslednji njen izdanak umro je pre petnaestak godina – kao seoski fotograf.
Staparski letači i paprikaš koji ne izlazi iz mode
Stapar je jedino selo koje se diči sopstvenom zvanično priznatom rasom golubova – staparskim letačima, koji imaju belo oko, kockastu glavu i gizdavo držanje.
Meštani se na sav glas hvale i ovčijim paprikašom, za koji kažu da je kao teget odelo – nikad ne izlazi iz mode. Ali kad se raspitate gde možete da ga probate, kažu – nigde! Jedino da dođete na Veliku Gospojinu, kad se održava takmičenje u spremanju. Pa ko može da čeka…
Dodaj komentar