“Svake godine u Srbiji život izgubi najmanje 30 žena u porodično-partnerskim odnosima.”
Rečenica odzvanja u glavi, a koraci u Galeriji “Forma” dok u nekoj tišini koja budi jezu razgledam radove kojima je novosadska fotografkinja odlučila da progovori o femicidu u našoj zemlji. Mariji Erdelji je ta ista rečenica odzvanjala u glavi kada je, pre godinu dana, bila pozvana da, kao fotoreporterka, zajedno sa svojim koleginicama, bude deo projekta UNDP-a pod nazivom “Slikom do promene”.
– Bilo je prilično teško odgovoriti na takav zadatak kao fotoreporter, jer smo navikli da fotografišemo sagovornika ili situacije na terenu, to je bilo nešto potpuno suprotno. Pošto se bavim i konceptualnom fotografijom, rešila sam prvu stavku – to će biti konceptualni rad koji će ilustrovati neki tekst. Dok sam razmišljala o nasilju, došla sam do zaključka da se niko ne bavi posledicama, onim što ostane nakon nasilja i kako to utiče na žrtvu.
Još jedno saznanje na njenom putu istraživanja jeste i to da je u vrhu piramide zlostavljanja žena ono psihično, najteže dokazivo.
Neretko i teško prepoznatljivo, naročito ako je od početka čučalo sakriveno iza poruka ljubavi – baš kao što je i poražavajuća istina, o kojoj njeni radovi svedoče, sakrivena iza romantizovanog naziva.
– Dugo sam razmišljala kako bih nazvala projekat. Došla sam na ideju da mu, kroz sarkazam i ironiju, dodelim ljubavni naziv “Jedina moja”. On opisuje momenat kada u partnerskom odnosu krene sve savršeno. Zlostavljač ubeđuje žrtvu da je voli i da je ona jedina, a posle je nasilje deo njegove ljubavi.
Erdeljijeva se u svojim radovima dotiče psihičkog, fizičkog i seksulanog zlostavljanja. “Njenoj ženi” je počupana kosa, vezane su joj ruke, onemogućeno da digne glas, lice joj je u modricama i posekotinama, šminka razmazana suzama, uplašene oči gledaju nasilnika iz mraka.
Mraka u kojem se zgusnuo čitav spektar emocija koje žrtva proživljava – strah, nepoverenje, preispitivanje sopstvene odgovornosti – one koju ne preispituju brojni delatnici medija kad, gladni svakog novog klika, upere svetlo u njene iznurene oči.
– Ova izložba govori i o tome da kolege i urednici treba da porade na etici i moralu kada je u pitanju izveštavanje o nasilju. Postoji drugi način da se ilustruje saopštenje o nekom događaju, a ne da se targetira žrtva ili fotografiše prostor u kojem se dogodilo nasilje ili ubistvo. Zarad novca zaboravili smo na ljudskost. Ne mislimo kako se, kada pročita tekst o tom događaju, oseća žrtva koja je pretrpela pakao. To je samo po sebi traumatično za nju, a kamoli kad vidi krvavu fotografiju na naslovnoj stranici.
Marijine fotografije su, stoga, dostupne i u besplatnoj bazi grupe “Novinarke protiv nasilja”, namenjenoj kao pomoć pri senzibilisanom izveštavanju o nasilju prema ženama.
– Stalno imamo potrebu da osuđujemo ili neprimereno komentarišemo ženu ili devojku koja odluči da govori o nasilju i grozoti kroz koju je prošla. I dalje vlada patrijarhalno društvo koje u većini slučajeva normalizuje nešto što je nenormalno i likuje nad tim. Moramo da se menjamo, a ovo su mali koraci ka tome.
Da u promene i sama veruje, kao da se da naslutiti poslednjom fotografijom u nizu izloženih u galeriji – šaka stisnuta u pesnicu i podignuta uvis, simbol je otpora i poruka poslata ženama koje se plaše, grče od besa i gorko plaču.
– To jeste fotografija koja govori o pobedi nad nasiljem. Takođe simbolizuje i to da nijedna žrtva nije sama. “Tiče me se i dajem svoj glas protiv nasilja” – to je slogan kojim treba da se vodimo kao društvo, da bi smo iskorenili femicid i smanjili stopu nasilja koliko god je moguće.
One i njene koleginice u pomenutom projektu su probile led, smatra Marija i malim koracima menjaju sve(s)t. Neka ti koraci, za početak, budu zaleđe svakom ženskom srcu na hladnoj tacni od rosfraja.
Izložbu fotografija pogledajte u Galeriji “Forma” do 4. decembra
Maja Salatić: Novosađanka koja od fotografija pravi snove
Dodaj komentar