Stala sam iznad pune sudopere i počela da plačem. U trenutku sam poželela da svo to prljavo suđe samo bacim s terase i vrištim…ne, urlam. Ipak sam urlala samo u sebi dok sam s božanskim mirom, u pidžami i poluživa, u 3 ujutru, sređivala tanjir po tanjir, pazila da budu poravnati, kao da će ti uredni tanjiri doneti malo reda i u moj život.
Mama je za to vreme pojačala TV i počela da se smeje. Pretužnu i užasno besnu na život uspela je da nasmeje i mene. Dok nije došlo vreme da je vratim, uz pomoć nekih, ne znam više kakvih trikova, u krevet.
Dok sam je ušuškavala kao dete pitala me je: „Mama, a je l’ ćeš sutra da mi praviš picu?“
Utrnula sam, pomislila da se zbunila, da će se ispraviti i nasmejati lapsusu, a onda sam shvatila da neće. Gledala me je radoznalo, širom otvorenih očiju, i kao pravo dete čekala odgovor. Prvi put sam se zaista osetila potpuno bespomoćnom i potpuno samom, prvi put me je pozvala ‘mama‘. Moja majka.
Odgovorila sam jedino što sam mogla, najmirnije moguće, drhtavim glasom: „Važi, pravićemo picu sutra, a sad spavaj, gasim svetlo“, skidajući joj naočare i nameštajući jastuk ispod kog sam na kvarno izvukla čarape koje šteka tu iz nepoznatih razloga i dve čokoladice.
Zamenile smo uloge davno, kada smo shvatile, sestra i ja, da ima demenciju, ali nikada do sada, bez obzira na sve ‘doživljaje’, nije bilo ovako… glasno. Ovaploćeno. Stvarno. Bolno.
Nije ovo sad ‘buhuuu, mama mi je bolesna i dementna, žalite me’ priča. To je nešto što Hrvati zovu ‘konačnica’. Jako živopisna reč. Opisuje sve što vodi trenutku baš ovom, baš sada, kulminaciji svega. Trenutku apsolutne spoznaje da više nikada ništa neće biti kao nekad. I da ta osoba više nije, u onom esencijalnom smislu te reči, moja majka.
Mi smo iste kao i mnoge druge majke i ćerke, nažalost, u mnogim domovima u ovoj zemlji. Gde se demencija ne računa u bolest zbog koje bi trebalo bilo šta uraditi za bolesnu osobu i porodicu dok god može da mili ili eventualno puzi po kući, jer se računa u ‘sposobne’ i ‘pokretne’, ali to nije tema. Tema je da nas, vas, većinu, to čeka. Opet, nažalost.
I tema je da je demenciju teško prepoznati, jer je podmukla, krije se, ispoljava u početku jako naivno…
Počelo je nerazumevanjem njenog ponašanja koje je bilo u početku sporadično nelogično, hirovito, detinjasto…sve što smo pripisivali klimaksu, razmaženosti, inatu, karakteru teškom kao crna zemlja, jer takav karakter ima. Odnosno, imala je, više ne. Sada ima bolest. Ili bolest ima nju.
Nastavilo se nervozom, burnim i preteranim reakcijama, agresijom, koju smo možda izazvali i mi, ili makar ja, nerazumevanjem, nemirenjem, željom da ispravim i popravim nešto što se popraviti ne da.
I tako se nastavilo, i i dalje je često tako…nesanica ili preterano spavanje, nesnalaženje u sopstvenoj kući, zaboravljanje i zaborav. Vremenom sam naučila da su to dva različita pojma. Prihvatila sam i to što hoće da nosi samo roza stvari. Ili sestrine. Ili moje. I što je rešila da probuši još tri rupice na uvetu i ide u grad.
Moja mama nema sada 72 godine. Ona ima 17 i hoće u kafić. Ili sedam i manje nekada. Moja mama nema dece, ona je dete, a ima nas dve koje smo roditelji. Ja sam onaj manje strog. Sestra i dalje povremeno pokušava da je popravi, za njeno dobro. Džabe.
Moja mama ustaje noću i oblači se da ide na kafu nekud, u 2. Ili, recimo, hoće da se igra sa mačkama u 3. Ili da gleda glasno TV u 4. Ona ne razume više koncept ‘umorna sam i moram da spavam da bih sutra radila’ niti je to interesuje. Ne nju, njenu bolest. Ona da zna, ona da je ona, bilo bi joj žao što ne spavam.
Nekad želim da zna jer mi se plače i loše mi je i ne smem da je ostavim samu i sama sam u toj svakodnevici koja je kao dan mrmota, okreće se sve u krug, a meni treba moja mama da je iščupam nekako iz te bolesti koja je zarobila i da joj ispričam sve što me muči kao nekad. Da čujem i vidim moju mamu, baš nju, ne ovu sad, onu od nekada.
Nekad želim, a uglavnom ne želim, jer, ma kako ovo zvučalo, njoj je lepo i dobro. Ona je zadovoljna, često vesela kao dete, smeje se puno i glasno, traži picu i vino, pokupi naš nakit i sve prstenje koje može stavi, traži roza sat za rođendan, postavlja ‘je l’ ima neki frajer’ pitanja, živi u svom udobnom svetu. I biće joj udobno dok god mogu i jednu želju da joj ispunim.
I sad, dok ovo pišem dok kradem vreme, dok ona spava, dok plačem jer ne mogu da joj vratim život, da premotam u vreme kad je volela da se doteruje, šminka, nosila vrtoglavo visoke štikle u kojima je mogla da trči i igra, kad joj se ruke nisu tresle, kad nije bila slaba i besna jer je slaba, kad je bila moja mama, najjača, najlepša, najbolja. Sebi pre svega.
I ako iko ikada pomisli da se žalim na to što brinem o svojoj mami, odmah da se razumemo: Nemate vi pojma. Ja ne moram da brinem o njoj. Niko ne mora ništa. Ja imam potrebu da brinem o njoj. To je najmanje što mogu da uradim za nju. Žao mi je što ne mogu više da uradim. I žao mi je što je uopšte potrebno da o njoj neko brine. Umesto da uživamo u kafi, ide u pozorište sa kumom ili prijateljicom u grad, na pijacu.
Brinem o njoj, ne baš najbolje, ako se mene pita, ali dajem sve od sebe i ispravljam se usput. Da joj makar malo brige nadoknadim. Da ne živi i umire u nekom tamo domu koji bi mrzela, to znam odavno. Da je ne bude stid pred strancima što nešto ne može.
Brinem jer je moja mama. Brinem jer je volim. I moju mamu i ovu osobu u koju se pretvorila. I voleću je ma koliko puta mi bude rekla ‘mama‘. I napraviću joj sto pica i milion pljeki naručiti i praviti se da ne vidim čokoladice pod jastukom.
Pravila se i ona svih ovih godina da štošta ne vidi, pa šta?
***
Pomoć za osobe koje neguju bolesnika sa demencijom
Sajt Srpskog udruženja za Alchajmerovu bolest – Na ovom sajtu objavljuju se značajne informacije o Alchajmerovoj bolesti i svim drugim vrstama demencija, o tome kome da se ljudi obrate za pomoć, kako da ostvare prava i drugi saveti za obolele osobe i njihove neformalne negovateljice i negovatelje.
Dodaj komentar