Iznenada. Potpuno neočekivano. Ionako kvalitetom dobrano osiromašena svetska muzička scena ostala je bez jednog od najboljih. Vest da je mirno, u snu, preminuo nekadašnji frontmen grupe „Faithless“ Maksvel Frejzer, poznatiji kao Maksi Džez (Maxi Jazz), šokirala je planetu. Mene je ostavila bez daha.
Teško da ima nešto prirodnije od smrti, ali ona nikada nije miljenica onih koji ostaju među živima. Naročito kada nas napuštaju oni koje volimo, cenimo i poštujemo, pa makar ih nikada zapravo nismo ni upoznali.
Jedan od onih koji je inspirisao druge ljude, koji je poput proroka umeo da izađe pred nepreglednu masu i održi nadahnjujući govor, da ostavi utisak o kojem ćeš razmišljati i prepričavati ga godinama kasnije.
Bio sam na finom broju koncerata, ali ako pričamo o samom kvalitetu nastupa, energiji koja se nadvija nad binom i iskrenošću omamljenom publikom, onda „Faithless“ nije imao konkurenciju.
Bili su rokenrol posle rokenrola, putujući sadašnjošću kroz prošlost i budućnost otvarali su oči usnulom čovečanstvu, ujedinjujući zapad sa istokom i jug sa severom. Bili su središte nekog drugačijeg univerzuma koji su svojom umetnošću skrojili apsolutno po svojoj meri.
Uz Maksija se ustaje i leže, partija i tuguje, a njegova ekipica iz, za mene, savršenog benda sve je to umela stilski i ritmički da oblikuje, da rastopi, podeli i ponovo sastavi. Njihovi koncerti? Posebna priča. Znate li nekoga da vam je ispričao kako se loše proveo na njihovom koncertu?
Toga jednostavno nema. Gas se ne spušta, a kada pomislite da vas hvata bilo kakav oblik monotonije, bend kao po komandi okreće atmosferu naglavačke i ludilo kreće ispočetka.
Maksijev odlazak teško pada zbog saznanja da više neću prisustvovati jednom takvom događaju. To nisu bili koncerti, to su bile svetkovine, hodočašća, plenumi, to su bile proslave života i kolektivna terapija fantastičnom muzikom.
Srbija ih je obožavala, a i oni su voleli Srbiju. U suprotnom ne bi toliko puta dolazili i nastupali pred našom publikom. Cenili su iskrenu emociju koju su ovde nalazili, a zauzvrat su nam davali magiju sa kojom se u mislima pogiravam i toliko godina nakon njihovog gostovanja na „Exit“ festivalu.
Ni pre ni posle na boljem koncertu nisam bio. I dalje je prisutan taj nenadmašni orgazmični vrhunac koji sam doživeo to veče. Maksi je bio lider, vođa kojem se veruje, koji od nekoliko desetina hiljada ljudi pravi ujednačen hor istog trenutka kada krenu prvi taktovi pesme „We come 1“.
Pevao nam je o masovnoj destrukciji, nametnutoj i onoj u kojoj saučesnički učestvujemo. Tražio od nas da se osvestimo, zastanemo i razmislimo o svetu oko nas. Imao je angažovane tekstove, plemenite poruke i unikatan dar da ih prenese.
Tuga koju osećam u ovom trenutku možda je potpuno iracionalna, nevažna, nekima i glupa, ali to su ti momenti kada saosećate sa nekim ljudima koje poznajete samo kroz njihov rad. Maksi je otišao tiho, legao je da odmori i konačno se naspava, ali njegov pogled i ono što mi je kao slušaocu i gledaocu pružio nosiću do kraja kao sjaj u tami, kako je rekao još jedan velikan koji je otišao prethodnih dana.
Ova godina ima još nedelju dana da završi svoj pakleni krug i kako vidim, biće prava sreća ukoliko zaobiđe još neko veliko ime do finalnog zatvaranja u novogodišnjoj noći.
Nadam se samo da je Maksijeva duša postala jedno sa prirodom, da je našla smisao u ovom besmislu, te da će se nebesa radovati dolasku čoveka koji zna kako se pravi dobra žurka.
Dodaj komentar