Lidija Deak i njen sin Nikolaj Radev žive u automobilu na benzinskoj pumpi kod Autokomande. Žive, ako se to može nazvati životom, od 10.000 dinara mesečno socijalne pomoći koje dobija 70-godišnja Lidija.
Od jula prošle godine, njihovo prebivalište je automobil star skoro 30 godina, piše portal Radio-televizije Srbije.
Lidija je rođena u Beogradu, a oboje imaju srpsko i rusko državljanstvo.
Imaju i familije u Beogradu, ali – njen brat nije želeo da ih primi. Od avgusta oni žive po pumpama i parkinzima…
Došli su u Beograd, jer je Lidiji u Bugarskoj navodno oduzeta imovina.
Lidija Deak i njen sin spavaju u automobilu, a žive na benzinskoj pumpi.
„Bukvalno strašno. Život je kao da se nalaziš u konzervi“, kaže Nikolaj Radev.
Umesto kuće – automobil. Sedište umesto kreveta. Žive na točkovima već sedam meseci.
Lidija Deak priča da ovakav život izgleda strašno.
– Spavamo u automobilu, spustimo sedište, jedemo, sedimo tu – rekla je Lidija Deak.
Nikolaj Radev je istakao kako se tuširaju u jednom sportskom centru.
– Tamo nam je dozvoljeno, jednom nedeljno, i to je od skoro, pre je bilo teško, samo mokrim maramicama. Iskreno, život je strašan. Živimo u autu, što je nemoguće – naveo je Nikolaj Radev.
Lidija i Nikolaj imaju pasoše Srbije i Rusije i ličnu kartu Republike Srbije. Lidija je rođena u Beogradu, ali je bila beba kada se njena porodica preselila u Bugarsku.
Tamo je živela i radila do pre osam godina. Onda se razvela, kako navodi, imala je problema sa bivšim suprugom i ostala je bez ičega.
Vratila se sa sinom u Beograd i ovde su živeli kao podstanari, a onda više nisu mogli da plaćaju kiriju i ostali su na ulici.
Bukvalno. Sve što imaju je automobil star 29 godina i stvari koliko je uspelo da stane u gepek.
– U vozilu su nam sve stvari, ceo naš život je u ovom vozilu – priča Lidija Deak.
Žive u, čini se, nemogućim uslovima. Prebivalište im je benzinska pumpa na Autokomandi.
Tu se ujutru umivaju, koriste toalet, a svake nedelje im radnici pumpe odnose stvari svojim kućama da operu, i Lidija i Nikolaj su im na tome neizmerno zahvalni.
Zaposleni na pumpi im olakšavaju svakodnevicu, koliko mogu.
Lidija Deak navodi da se oblači u automobilu, a uvek je i doterana i našminkana.
– Ja sam bila operska pevačica 38 godina i to je moja navika, to je moj život – kaže Lidija Deak.
Lidija je u nacionalnoj operi i baletu u Sofiji radila kao operska pevačica, a Nikolaj je bio baletan. Da su oboje bili njihovi radnici, potvrdili su nam iz te institucije.
Od RTS-a su čuli gde je njihove nekadašnje radnike život odveo.
– Kako se osećam? Poniženo, zbog svega toga. Posle 22 godine staža kao baletan na sceni se osećam jako teško i poniženo – kazao je Nikolaj Radev.
Lidija i Nikoja dobijali su socijalnu pomoć, a od ove godine, kako navode, Nikolaju je pomoć obustavljena. Lidija dobija 10.000 dinara mesečno i to im je jedino primanje.
Iz Sekretarijata za socijalnu zaštitu novinare su uputili na Centar za socijalni rad, a tamo su naveli da su upoznati sa situacijom u kojoj se nalaze ova majka i sin.
– Lice je upoznato sa svim pravima i uslugama iz oblasti socijalne zaštite i na koji način može da ih ostvari, kao i o mogućnostima i načinu zbrinjavanja i pomoći, bilo da se radi o smeštaju u Prihvatilište za odrasla ili stara lica ili u smeštaj u dom za stara lica. Takođe, napominjemo da D. L. u prethodnom periodu nisu obustavljana prava za koja po zakonu ispunjava uslove – saopšteno je iz Gradskog centra za socijalni rad Beograd.
Ipak, na pitanje zašto je Nikolaju obustavljena socijalna pomoć, RTS nije dobio odgovor.
Lidija Deak ima 70 godina, njen sin blizu 50 i na evidenciji je Nacionalne službe za zapošljavanje u Beogradu već, kako navodi, četiri godine.
Odlazio je na razgovore za posao, ali zbog diplome koreografa, tvrdi, uvek su ga odbijali. Nije uspeo da se zaposli ni u auto-perionici, ni u prodavnici. A radio bi, kaže, bilo gde.
Dani, kažu, i nekako prođu. Noći su posebno teške.
– Noći su strašne, kada je bilo minus pet, ne osećaš noge kada se probudiš – naveo je Nikolaj Radev.
Lidija Deak priča da su noći strašne.
– Ne mogu da opružim noge, noge su mi otekle. Ja ne osećam svoje noge. Nisam imala ni ćebe, na pumpi su mi dali jedno ćebe da se zavijem, inače sam se zavijala ovom jaknom – navela je Lidija Deak.
Pokrivaju se čime stignu, isto je i sa hranom. Jedna kriška sira, hleb i malo voća za večeru. Osam sati sna nisu spojili već sedam meseci.
Nemoguće je to u automobilu na prometnoj Autokomandi. A opet, bolji izbor nemaju. Tu im je pumpa, toalet i humani radnici koji pomažu.
Podnosili su zahtev, kažu, za socijalni stan, ali još se ne zna ni kada će konkurs biti. Za sada, značilo bi im da Nikolaj nađe bilo kakav posao.
Veći deo života proveli su pod reflektorima i uz aplauze i najbolje znaju koliko je čovek sam kada se zavesa spusti.
Možeš da umreš gladan i odbačen, ali za medije nikad nećeš biti alarmantan kao Lunine akne
Dodaj komentar