Ljubu Moljca znaju sve starije generacije na prostoru bivše Jugoslavije, a ovaj glumac čije je pravo ime Miodrag Andrić ostao je prepoznatljiv i mlađoj generaciji koja voli da istražuje filmove iz umetnički najplodnijeg perioda ovdašnje kinematografije.
Rođen je u Kragujevcu davne 1943. godine, ali je detinjstvo proveo na beogradskoj Čuburi. Svoj pečat ostvario je kroz pedesetak filmskih uloga, a glavnu ulogu je imao u jednom pozorišnom komadu po kojem je i do današnji dana ostao prepoznatljiv široj javnosti.
Život Ljube Moljca završio se na sceni, 22. januara 1989. godine u trenutku kada je izvodio kabare “Tri nosketara”. U momentu kada mu je pozlilo gledaoci su mislili da je to još jedan njegov karakterističan način da nasmeje publiku. Umro je kako je i živeo, na sceni.
Na toj turneji bio je sa kolegama po smehu Milovanom Ilićem Minimaksom i Jovom Radovanovićem, a bio je i stalni član Ateljea 212.
Mnogi su ga poredili sa Basterom Kitonom jer se u „najsmešnijim situacijama nije smejao“. Drugi su ga poredili sa američkim komičarem Lenijem Brusom.
Ono što ga je posebno krasilo je i humor na sopstveni račun. Pa je tako ostala urezana jedna njegova replika koja nas tera da i pored tužnog kraja, kada pomislimo na Ljubu Moljca uvek imamo osmeh na uglu usana.
“Ovde leži Ljuba Čuburac, umro na vreme, boli ga… uvo”.
Proslavila ga je monodrama, zahvaljujući kojoj je i zaradio nadimak, koju je izvodio po tekstu Dragana Aleksića o lažnom fudbaleru Ljubi Moljcu, patološkom lažovu koga se ni baron Minhauzen ne bi postideo.
Zanimljivo je da Ljuba Moljac na početku svoje karijere nije imao komične uloge. Prvi put se u filmu pojavio u satiričnoj drami “Inspektor” 1965. godine. Igrao je i u maestralnom ostvarenju Živojina Pavlovića “Kad budem mrtav i beo”. Glumio je Ibru, mrzovoljnog šljakera koji u jednom trenutku provocira Džimija Barku da peva “Marš na Drinu”.
Veću ulogu dobio je u remek-delu Dušana Makavejeva “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” (1967).
Međutim, ono što ga je u karijeri izdvajalo od ostalih jesu njegovi komični solo nastupi koje je izvodio u maniru američkih “stendap” umetnika. Zato su ga mnogi zvali prvi “stendap” komičar iz Srbije.
Ljuba je jako voleo sport, a najviše ga je zanimala atletika. Pored toga, njegova supruga i on bili su pasionirani ljubitelji jamba, znajući da bacaju kockice satima…
Mnogo je voleo glumu i bio joj posvećen i to najbolje može da ilustruje njegova rečenica: “Strašno volim vredne ljude. Talenat je jedno, ali rad je najvažniji”.
Zato možda nije čudno što je poslednje sate proveo na svom “radnom mestu” – na sceni.
Izvor: 24sedam.rs
Priče iz bifea Ateljea 212: Tu nisi mogao da kažeš: “E, sad je fajront”
Dodaj komentar