Ljiljana Bralović široj javnosti postala je prepoznatljiva kao ekološka aktivistkinja koja je među prvima digla glas protiv kompanije Rio Tinto i njihove namere da eksploatacijom litijuma širom Srbije zauvek ugase čitava sela i domaćinstva koje nisu ni Turci, niti Nemci uspeli da prognaju sa svojih vekovnih ognjišta.
Ljiljana Bralović svojim javnim nastupima, britkim jezikom i talentom za pisanu reč uglavnom ostavlja bez komentara sve one kojima pod ruku stigne neko njeno zapažanje, misao ili analiza situacije u kojoj se kao društvo nalazimo.
Nekoliko puta je i za Luftiku otvoreno govorila o Rio Tintu, problemu sa hranom koji je, evo, već danas tu i tome zbog čega je neophodno da se probudimo dubokog sna i apatije u kojoj se godinama gušimo.
Ova pesnikinja, poljoprivrednica i seljanka, kako sebe voli da naziva, sada je i za Takovske novine napisala nekoliko redova o tome gde smo danas, a gde ćemo biti i za dvesta godina ukoliko mafiji koja je okupirala Srbiju hrabro ne stanemo na put.
U tekstu pod simboličnim naslovom „(S)Umiranje – O Srbiji, ako se i dalje bude tako zvala“ ona je napisala crtice iz naše svakodnevice viđene iz ugla jedne književnice.
„Kada svo ovo ludilo prođe, a mora proći, neka deca za jedno dva veka, u Srbiji (ako se i dalje bude tako zvala) učiće iz istorije da je bilo prvo kameno doba pa bronzano pa metalno pa behatonsko. O našem, behatonskom dobu će pričati da je to vreme kada su posečene šume, kada su preživari istrebljeni da ne zagađuju životnu sredinu i kada je uništeno školstvo jer i znanje štetno bar koliko i krave.
Pričaće da je to doba behatona, veštačke hrane i kupljenih diploma.
U Moravičkom okrugu će zatvoriti još šest osnovnih škola, naredilo ministarstvo prosvete. Agronomski fakultet u Čačku na izdisaju, na Institut za voćarstvo nasrću kao na jevtinu ženu. Kad malo bolje razmislim i treba tako.
Šta će deci znanje i diplome kada je neznanje i poslušnost na ceni. Jeftinija diploma od udžbenika. A gde je protraćeno vreme?
Lepo ćemo svi da se učlanimo u vladajuću stranku, da se prislonimo uz državno korito i svi ćemo da se preselimo u Beograd… i da nas Bog vidi! Ima da se čeka na upis u stranku duže nego da dete upišeš u vrtić.
Pa će biti preporučljivo da pre nego što osnuješ porodicu upišeš planirano dete u vladajuću partiju! Ko bude imao veze i vezice dete će mu još na rođenju, kao drug član, već imati neku malu funkcijicu.
I kud ćeš lepše? Niti ga školuješ, niti ga ti vaspitavaš a sve mu obezbeđeno. Tako ćemo – pa dokle doguramo!“
Ovaj deo sa upisom u stranku još nerođenog deteta posebno mi se dojmi jer smo tako blizu da se partijske knjižice, ti vredni darovi, dele budućim majkama za njihove kćeri i sinove kada one zvanično preguraju šesti mesec trudnoće.
Ajmo svi u SNS, jer zašto ne bi bili svi jedna blesava, srećna, luda i pokvarena familija koja se davi u sopstvenom mulju, glibu i smradu, uzimajući kiseonik svim preostalim živim bićima koji nisu imali te sreće da se rode kao polusvet, kao monstrumi u ljudskom obličju, te da pre prvog udaha dobiju člansku kartu i pazare lažnu diplomu.
Dodaj komentar