Jedan “verni čitalac” fotografisao je starijeg gospodina u mantilu kako usred policijskog časa stoji na autobuskoj stanici u Belim vodama i čeka autobus.
Dobijenu fotografiju “novinari” su opisali na svoj način, izrugivajući se iz rečenice u rečenicu starijem gospodinu za koga, kako su napisali, “pravila očigledno ne važe” pa on tako bez maske i rukavica (to pretpostavljaju, jer ruke drži iza leđa), usred zabrane koja se od početka vanrednog stanja odnosi na starije, stoji i čeka autobus, ne primećujući da oko njega nema žive duše.
Budući da im je trebalo senzacije, ovog deku su besramno okarakterisali kao “tempiranu bombu” koju je citiram: “Zaobišao i jedini autobus koji je naišao ovom trasom. Ništa čudno, zar ne?”.
Čudno je, ali su mnogo čudniji “novinari” koji usamljenog starca nazivaju “tempiranom bombom” pri tom, iako je usamljen na fotografiji, markiraju ga crvenim flomasterom, da ga bolje tako usamljenog i “tempiranog” vidimo.
Zaokružili su ga kao metu, da pojedini čitaoci u komentarima mogu komotno da se sprdaju:
“Stao čovek da se seti da li je došo ili je pošo”
“Deka ne zna ni da je upržilo, viš da je u mantilu”
I za tren oka, deka uz klasifikaciju “tempirana bomba” postade i predmet rasprava.
A možda ima Alchajmerovu bolest, živi sam, nigde nikoga, hoda po nekom sećanju ili refleksno bez sećanja, kud noge krenu.
Možda je obukao mantil jer starijim ljudima je uvek hladno, logično.
A možda ne treba uopšte da nastavljam sa nagađanjima, jer mi je degutantno i prevazilazi moja moralna načela.
Ono što me je zabolelo jeste lakoća kojom se starac o kom “novinari” ne znaju apsolutno ništa markira kao “tempirana bomba”, i stavlja uz zid da je rešetaju sa tastature kako ko stigne. Da nagađaju o njegovom stanju, namerama, porodici.
Kao da je u najmanju ruku opasan bombama jurio ulicama i kovitlao mitraljezom u svojim 35-im, pun snage, brzih nogu i opasnosti u očima. Neki Kristijan Golubović, recimo.
Dokle ide potreba za senzacijom i razmišlja li se uopšte o posledicama ovakvih bljuvotina u medijima?
Ako je ovaj deka u mantilu, usamljen na ulici, “tempirana bomba” kako ćemo onda nazvati sve one koji proizvode svakodnevne detonacije i radijacije (i smrti) zbog kojih nam se čini da Srbija puca po svim mogućim šavovima, najviše po ljudima? I zbog kojih ćemo uskoro tumarati kao kolektivni nosioci Alchajmera?
Ceo opis fotografije najbolje pokazuje kakav je generalno odnos prema starim licima, koliko ima nerazumevanja starosti, njenih zamki, potreba, navika, koliko se na starost gleda kao na “bombu” i da se ona najčešće zaobilazi u punom luku, kako je ovog deku navodno i zaobišao jedini autobus, pri čemu su “novinari” dodali: Ništa čudno, zar ne?
Vi se žalite kako novine nemaju o čemu da pišu zbog cele ove situacije Dok Vi sami nemate o čemu da pišete pa uzimate tudje člankove i pišete kritike. Ja to vidim kao običnu hipokratiju.